Narodno blago. Knj. 2

»Јера сеја расте ва другога, а

»А љубовца до гроба смртнога. »Нека: знадеш беже Милан- беже, -

»Да ти није сеја за другога, »Увела је моје обиљежје. Па »Ал и за то не би ништа било,

»Веће сам ти сеју пољубио, »Кад сам дао златан прстен с руке,

»Џа сам цуру зубим угризнуо, – »Дуго ће се знати у ђевојке »Нијесам је беже угризнуо,

„Што се цура мени обећала, »Веће, беже, нека се познаје,

„Да сам дао цури обиљескје,

»Да не море мене преварити.

»Не море јој образ поднијети, »Да другоме пође за љубовцу, »Познају се зуби од јунака,

»У ђевојке на бијелу лицу.

»Вет ако се вјеровати нећеш,

» Хајде сеји у женске одаје, »Окини платно с лица у ђевојке“ »Повнаваћеш моје б'јеле зубе. »А. отвори секине сандуке,

»Познаћеш ми златан прстен с руке.

»УТо ми није данас говорити,

»Али си ме резил учинио, Е »Да ми образ поднијет не море !« Мучно бегу што говори Шћепо, Ражљути се беже Милан-беже,“