Narodno blago. Knj. 1

114

Да болује у планини Перо; Украде се у планину дође, Младог Пера код извора нађе. Па га дура кроз сузе дозива, Али јој се Џеро не одзива. Пера, гледа, Перо не погледа, Пера, љуби, Перо се не буди, Јер се Перо веће преставио. Ђевојка, га сузам умивала, А косама лице отирала ; Сама цура сахранила Пера, Сахранила, па га ожалила ; До гроба му грану посадила, А са главе косом окитила,

Да се знаде ко је ожалио: Да, је цура Пера ожалила. Око воде јеле посадила, Нека буде вода хладовита : Ко је пије, нек покој предаје. гБуди кажу, нијесам видио, Да је било, када се чинило,

И остало тако спомињање, Па казују ђе је мјесто било, Сад се зове Перова Пољана, А зову се Воде Ђевојачке.

А спјевали по прилици људи, Те остало само спомињање, Нама, браћо здравље и весеље.