Naš narodni život

Мехмед-ага набраја како се Бирчанин Илија »врло посилио«, он наводи како чини оно што не би требало да чини, то јест »кудгођ иде све крата јаше« и »буздован о ункашу носи«, а кад доноси порезу, »под оружјем на диван изађе«. 1 Кад смо већ ту да поменемо само још нешто. Интересантно је да је коњ био знак звања и код наших свештеника. Уз коња су, у место оружја, ишле свештеничке књиге или што друго од свештеничких ствари. Деклараторијом од Ш јула 1779 године забрањује се у Карловачкој Митрополији »онај зли обичај, по којему удовицама поповским сад коња, сад пак књиге умершега мужа њенога, под именом опела узете бише«. 2 Текст није јасан; не каже се ко је узимао коња и књиге »под именом опела«. Али из онога што ћемо даље навести види се да су их узимали владике, који су и давали свештеницима положаје и звања. У Србији, вели Вук Караџић, »кад поп умре, његов коњ, као и петрахиљ и крст припадају владици«. 3 Па чак и после ослобођења Србије, под Кнезом Милошем, постојао је обичај да владике узимају после смрти свештеника »њихове црквене књиге, њихове свештеничке хаљине, или личне хаљине, као и њихова коња«, и то и »онда када би покојник оставио породицу у сиротињи«. 4 У нашим крајевима под Турцима овај се обичај одржао још дуже. По усменом саопштењу Г. Др. Ј. X. Васиљевића, скоп-

Милићевић, Кнежевпна Србпја, 529; А. А. Paton Servia, 198; Српско-далмашпнскп Магазпн за 1851, стр. 25. 1 Вук С. Караџић, С. н, ајесме IV, 126. 2 Гласнпк Сриског Ученог Друшшва, друго одељ. кн>, V, стр. 481, 3 Вук С. Караџић, Данпца за 1827, 118. 4 Б. Куниберт, Испхорпја српскога усшанка, стр, 162; М. Гавриловић, Мплош Обреновпћ. 11, 666.

135

КОЊ И ОРУЖЈЕ