Naša književnost
У ВИ Пере а ува
Љу МЕР а КА ЧЕ ПР АНТЕ
228
Наша књижевност
у чланку упереном против Баресове теорије одлучно и смело изјављује у име „декадената“:
„Не пишите нам законе, не стварајте нам хипотезе, теорије ни
доктрине. Ништа нећемо примити, Ми ћемо то сами себи створити, ако усхтемо. А дотле нећемо ни логикунити ишта — све је то од човека, све су то плодови његовога ума. М ми смо људи, г. Барес, и ми знамо писати књиге. Али ми нећемо једноликост, и данас ћемо бити они што верују, сутра - скептици, прекосутра ћемо бити монархисти или револуционари, ако нам се то усхте, Да, ми ћемо учинити онако како хтеднемо — и нико нас неће натерати да поступимо друкчије“. - Они су говорили све те лудачке ствари несумњиво искрено и нису могли не осећати се у праву у својим лудостима, видећи да свуда око Њих влада потпуно бесправље. Њихови живци су били болесно изоштрени, они су били несумњиво врло упечатљиви људи, и врло је вероватно да су се у Паризу осамдесетих година борили на барикадама, = деведесете године не би било декадената. Ја их себи овако претстављам: — спочетка су то била деца, деца чистог срца, какви смо нажалост сви врло кратко време. Због разних услова постали су нервознији и пријемчивији према спољашњим утисцима.
Атмосфера савременог културног живота ма кога европског града нуди тако јасне, заслепљујуће слике разноразних социјалних контра ста, да је младићу тешко да сачува душевну равнотежу пробавивши у њему неко време. Признато је да Париз делује у правцу који растаче мозак и срце далеко јаче него други градови, што се објашњава изузетном нервозом његовог живота и живошћу Француза. Декаденти су људи изнемогли од множине преживљених утисака, људи који осећају у себи песничке струне, али немају у души камертонова у виду ма какве одређене идеје, — младићи који чезну за животом, али се већ рађају истрошенима. ИМ ето ти духом и телом слаби, болесно упечатљиви, пуни маште људи седели су у крчмици Латинског кварта и, поричући све, изазивајући и лудујући, нешто су чекали...
И, најзад, дочекали су... , 5
Један од претставника књижевног боемства, Артур Рембо, написао је необичан, а сада чувени „у бојама сонет“ — ствар на коју је можда он сам гледао више као на шалу, на лепу игру речи.
У сонету се вели:
А црно, М црвено, У зелено, Е бело,
О плаво, тајна ваша је мени дата.
А, црн сомотски пас око инсеката Е > што зује над гладним смрадом узаврело.
Е, сјај глечера гордих, краљева висине и белина шатора, лаких магли дана;
И, црвенило, крв пљунута, смех усана лепих, у пијанству, у жару љутине,