Naša književnost

врхова и обале мора — земље изроване и намучене, која је сад под ногама врела. |

Па и овде, далеко од цесте, осећао се немир међу сељацима који су пролазили. Намрштени, тамна погледа, у пролазу људи би гледали устрану, а жене се смејале широким намештеним осмесима.

— Има сат — има пола сата до Грбићеве куће — нагађали су, одговарали мрзовољно на моје питање, или пролазили ћутке.

— Еј ђаволи! — насмејао се инжењер и испљунуо лист ловорике којим је претурао по устима. — Не познају нас, па нам и не верују, а кладио бих се да у овим врећама има много тога што није брашно и од чега ће хлеб понекоме постати горак — додао је и ми смо се дигли да идемо. |

Уствари, ишли смо пустим камењаром по жези сунчаног поподнева још пола часа док смо стигли до зидане. ограде. Грбићево имање, које је издалека међу белином камења изгледало као мала црна тачка, показало се да је велика вртача, с једне стране омеђена брегом, који се позади ње стрмо уздизао, а са две стране обухваћена његовим падинама. Само са: јужне стране она је узаним просеком била отворена спрам мора, на коме се видело далеко шкоље и бледо-зелена црта где се море спајало са небом. Сушна пустош камењара, падине брега које су се као насип наднеле над |рбићевим имањем већ су га оштро одвајале од околице, сакривале од погледа пролазника, а зид пажљиво зидан до у висину човека — зидан не као сувомеђа, него зидарски, полутесаним камењем, посао за који је изгледало да је потребан цео један људски век, као да је вољно појачавао ову оделитост природе.

Грбића нисмо нашли код куће. То здање од камена, зидано на Спрат као већина приморских кућа, са увек затвореним прозорским капцима, било је подигнуто уза саму стену брега, из које је на овом жестоко топлом дану избијала студен и одржавала се под крошњатим дудовима с обе стране куће. Десно, заклоњен шумом четинара, мора да је избијао поток који је некад давно издубео ову вртачу и просекао отвор ка мору. У тишини која је била свуд око !рбићеве куће, чуо му се жубор као шум грана на ветру, а дубоко доле, у долу међу зеленилом, местимично је уска трака воде светлуцала на сунцу.

— Стари Грбић је: Американац —- објашњавао ми је мој друг инжењер док смо силазили стрмим, узаним лутељком.

„Американац“ у нашем крају значи, по прилици, да је Грбић као млад момак пошао на рад у Америку, провео онде петнаестак година у рудницима и вратио се, како то обично бива, са мало новаца, а много чудних навика и мисли,

Наш пут, међу чемпресима, гранатим смоквама и маслинама, у полукруговима је водио наниже. Као и кућа крај које смо прошли, тако су и земља и воће свуд око нас уредно били уређени, са сигурношћу и смиреношћу великог, пажљивог и упорног рада. Ситно