Naša književnost

Репортажа писана с омчоем о врату | 554

.

„„Мило је дух узнети тада На небо тамно, на небо тамно.

Неко је умро. Ког Трудим се да окренем главу. Можда ћу опазити сандук са покојником и свеће као два подигнута кажипрста.

„„Где тама више не бива где светло стално се разлива...

Успео сам да подигнем очи. Никога другог не видим. Нема ту никога — само она двојица и ја. Кога то опевају»

„„Та звезда вечно блистава, Исус сам, Исус сам...

То је погреб. Сасвим сигурно погреб. А кога сахрањују2 Ко је туг Само она двојица и ја. И ја! Да није то можда мој погреб Али, чујте, људи, то је неспоразум! Ја ипак нисам мртав. Ја ипак живим. Та видите да вас гледам и да говорим с вама. Престаните! Не сахрањујте ме!

„„Кад неко даје последњи ред Збогом нама, збогом нама...

Не чују. Јесу ли глувиг Зар не говорим доста гласно Или сам можда одиста мртав, а они не могу да чују глас без тела А моје тело лежи ту на трбуху и ја посматрам свој сопствени погребг Комично.

„Тад диже свој топли поглед На небо тамо, на небо тамо...

Сећам се. Неко ме је с муком подигао и обукао, па су ме носили на носилима, оковани кораци потмуло су одјекивали ходником, па... И то је све. Више не знам. Ничега се више не сећам.

„Где светло стално се разлива..,

Али све је то бесмислено. Живим.. Осећам некакав далеки бол и жеђ. Мртви ипак не жедне. Из све снаге упињем се да покренем руком, а неки туђ, неприродан глас излази из мене:

— Воде!

Најзад. Два човека престала су да обилазе у кругу. Сад се нагињу нада мном и један од њих диже ми главу и наслања на уста крчаг с водом.

— Младићу, мораш нешто и појести. Већ два дана само пијеш и пијеш...

Шта ми то причаг Већ два дана» Који је данас данр