Naša književnost
Запис на срцу мртвог партизана 61
Један коњ се сурвао у дубоки понор. Дал се чуло у ноћи „Јао“ >
Црвено цвеће на ливади снега један друг крај нас је пао.
Колико пута је пао друг —
у срцу бол заврти.
Корачамо, корачамо, све даље и даље, око нас, у нама — толико смрти!
2
Тонули смо у снегу до појаса, клизили низ стрме косе, прихватали се пред падом и метком и осмехом казали: „Не бојмо се!“
И делили смо на одмору влажну цигарету, твоје усне као моје, моје усне као твоје,
као да нисмо два бића, но заједно рођени, моје руке и твоје — једне лозе хвоје.
Је ли то другарство, ил другарство то већ није> Твоје очи ме греју као две топле звезде.
Дал снег копни низ лице или га суза роси2 Колона све руши. У нама се нежности гнезде.
3
Откад те знам, и откад ме знаш, —
два позната, обична лика,
два присна но проста друга и пријатеља. Нежност без страсти, наклоност без крика, језеро које не помути крилом ластавица — жеља.
Но зашто сад тако дрхтиш уз мене,
у поворци дугој, у снегу2
Зашто нам тела трепере као жицег
У нама се чудни, тако чудни звуци легу —
сред музике смрти у нама поју скривене птице.
1
И ту, где у мраку тек понеки жижак гори,
ту, где се у колибама средњи век са новим бори, ту, где се о бедне куће светлост са тамом отима, на голој, на пустој, на Каменој Гори,
куд емо стигли са прозирним голим животима, —