Naša književnost
68 Наша књижевност
| Нагнути над болом и над смрћу, сливеним рукама, речима шкрти,
плетемс почету, непрекинуту нит,
нит љубави процвале усред смрти.
Сваки тренутак је вечност.
А ипак, нек потраје тренутак,
тренутак бола, опасности али и среће,
Као да нас је оживео поново нађени врутак.
Од блискости пред смрћу има ли блискости веће»
~ „и уто авенија ут а пИМРАрРАА ПТ а рањ = АУ СЕР 1
7
Злослутни фијук у ноћи. Тих усклик угушен грмљавином. Стабљика пресечена у струку, крвљу пошкропљен снег.
ћ (О, како стоструко одјекује,
| како стоструко одјекује експлозија
| у насталом језивом муку!
Дано! Зашто си клонула!
Дано, прикупи снаге!
Прихватам тело,
| но оно је немоћно,
| само се смеше очи
ј и пребледеле усне драге.
| „Иди!“ — гура ме она,
„Иди!“ — каже ми она што би хтела вечност дотицаја. Усне дахћу, тражећи најбогатију реч,
| очи се шире, као да хоће да све понесу
и да у погледу оставе све, —
у блеску последњег сјаја.
| „Иди!“ — још немоћна рука куша да махне,
а бледим уснама још настоји да дахне:
| „Ја сам своју дужност извршила до краја. 5
павессдр“77
Тежак је терет кад је тело слабо, тежак и кад се најдраже прти. Све тежи постаје кад живо тело постаје својина смрти.
Хоћу да одахнем, њен дах бих да удахнем, из очију да јој пијем силе.
донира