Naša književnost

Сомов'и други 5 267

Људмилг. Да.

Крижов. Дошао сам к њему. Кћер ли си му2

Људмила. Синовица.

Крижов. А ово му је женаг

Људмила. Није још.

Крижов. Значи вереница.

Људмил;г. Није.

Арсењева. Ја сам му познаница, дошла сам у госте. Крижов. Е, то је ваша ствар! Хтео бих да се умијем, девојко.

и воде да пијем, а» Сав сам прашњив.

мој

Људмила. Ходите овамо.

(Људмила и Крижов одлазе. Арсењева одлази у куглану, седа за сто, одвезује завежљај у коме су поцепане заставе, сече маказама и почиње да шије. Долазе Дроздов и Теренћев.)

Дроздов (туробно). У машини има песка, има га! Теренћев. И стари радници запажају то.

Дроздов. А откуд долази песак _—_ не схватам.

Теренћев. Данас треба да дође један старац, могао бих рећи, учитељ... у

Арсењева. Он је стигао.

Теренћев. А, Катарина Ивановна! Врло ми је мило, Дроздов. И мени.

Теренћев. Је ли старац унутраг2

Арсењева. Јесте,

(Теренћев одлази).

Дроздов. Ја и ви се, Катарина Ивановна, сретнемо увек кад је

леп дан.

Арсењева. Ви то о — времену 2

Дроздов. Јест. Не сећам се да сам вас срео кад пада киша, кад је облачно!

Арсењева. Сретамо се ретко.

Дроздов. Значи да треба чешће да се сретамо, — зар не»

Арсењева (смеје се). Вешт сте ви...

Дроздов. Нисам момак на одмет! М увек, кад вас сретнем, осећам ...

бразни2

Арсењева. Зависност времена од моје личности, даг Дроздов. Тако је! Хтео бих да вам захвалим. Арсењева. Не трудите се.

Дроздов. Чак сам спреман — да вас пољубим, Арсењева. А ја нисам за то спремна.

Дроздов. Спремите се,

(На терасу излази Теренћев, држи комад хлеба у шкује, мршти се и повлачи,)

Арсењева. Не чини ли вам се, да сте мало и сувише безо-

рукама, стоји, ослу-