Naša književnost

Сомов и други 273

Китајев (зачуђен). Ох, дођавола! Заиста. Смешно...

Тројеруков. И многи кад певају „Интернационалу“ не одричу се старога света, него желе његово васкрснуће; нови им је већ досадио, разумете...

Китајев. Тачно! Неки певају! Ех, ти ђавољи сине! Запазио си!

Тројеруков. Сад да се вратимо на ваше песме,..

Китајев. Пази, ником немој говорити да ја пишем...

Тројеруков. Знам! Никоме ни речи! Дакле, песме... У че: му је њихов недостатак> У томе, д. Христофоре, што то није вага посао. Ви сте по својој природи рушилац, ви треба да рушите, а Би градите, опевате изградњу, то је ствар државна а не ваша. Зато се ваше речи не подударају са мелодијом душе, са правом истином вашом, — вашом! Разумете2

Китајев. Тачно! богами, тачно је! Е, дођавола. Заиста... Ја и сам осећам — не иде ми! Не пишем то што треба!

Тројеруков. Ето видите!

Китајев (одушевљено). Просуди ти: ко сам јаг Борац! Партизан. Отишао сам у војску зато што сам коњушар, и од своје младости волим коње, волим да јашим. Ја имам своју природу, разумеш! А мене су вукли час овамо час онамо, ето, гледај, како подижу село!

Тројеруков. Па, да!

Китајев. Некада... ја сам... све до једнога убијао... као псето буба швабе! Хлеб да се не даје2 Ја ти њих све до једнога. Као у бајци: замахнем и — нема ништа, само прашина, прштање и чизме. Ко сте ви» Спахије, племство, буржоазија или просто људи2 Ја ћу Бас тако, да од читаве ваше масе остану само уши... А сад, ето...

Тројеруков. Није више ваше време, време хероја!

Китајев. Разумеш ли2 А ко сам садг

Дроздов (излази на терасу, обазире се, иде ка Крижову, У пролазу), Заиста, д. Китајеве, сети се ко си...

Китајев. Знам ја!

Дроздов. Не заборави. (Тродерукову.) Шта ћете ви туг

Тројеруков. Биће овде проба.

(Китајев и Тројеруков нестају иза куће. Дроздов погледа Крижова, иде ка тераси. У сусрет њему Теренћев.)

Теренћев. Па, шта каже» Дроздов. Спава. Теренћев. Значи: одлучили смо, — он сутра иде у Москву»

Дроздов. Па, да. Познајеш ли добро Китајевар Теренћев. Уопште га не познајем. Овамо је скоро упућен. Дроздов. Чини ми се да је глуп. Теренћев. А штог Дроздов. Шта се он млати с тим професором певања» Теенћев. Изгледа да је професор такнут, Је ли, Дроздове, ти се удвараш Арсењевој,., 18