Naša književnost

Сомов и други 275

Људмила. А откуд ја знам!

Дроздов. Па, треба ићи...

Људмила. Сигурно, сигурно је Саша Осипов...

Теренћев. Не вичи! Још није утврђено.

Људмила. Код вас све није утврђено! И ко је клуб потпалио, и ко је Миши Валујевој разбио главу.

Миша. И ја ћу са вама д. Дроздове, — смем»

Китајев (долази). Каква је то галамаг

Људмила. Осипова Сашу премлатили.

Китајев. Сигурно је био безобразан....

Људмила. Лажете!

(Крижов се пробудио, слуша и набија лулу.)

Китајев. Зашто лажем>

Људмила Он вас је ставио у зидне новине, ето зато!

Китајев. Ко је шетго под куршумима, за тога су зидне нови. не — трице!

Крижов. Кога су убили!

Теренћев. Ранили радничког кореспондента,

Крижов. То је и код нас мода. — Код нас се одмах зна: ко радничког кореспондента сматра непријатељем, потказивачем —- значи — туђ је човек, није наш.

Људмила. Ох, како бих и ја хтела онамо!

Крижов. Да погледаш мртваца2

Људмила. Па — није мртав...

Кр ИЖОВ (тврдоглаво старачки). У мртвацу ништа занимљиво нема (Китајеву,) Дремао сам ту, чуо сам какву си будалаштину трућао, момче!

Китјев. Стар си ти, да разумеш моје мисли!

Крижов. Како да разумем! Тешко је разумети глупост. А онај што је блебетао с тобом, — је ли попр

Китајев (одмиче се). Не волиш млађаријуг

Крижов. Зашто» Млад и паметан, дупло вреди. Наљутио се. Ето сад кад сам се одморио, могао бих јести...

Теренћев. Хајдемо.

Људмила. Е сад баш нашли време... (Одлазе).

(Китајев пије пиво, Појављује се Тројеруков,)

Тројеруков. Певачи закашњавају.

Китајев. Доћи ће. Певати није што и радити, доћи ћег

Тројеруков. Д. Китајеве, ви сте били шоферг

Китајев. Ко ти је рекаор

„Тројеруков, Не сећам се, |

Китајев. Па, и да сам био, шта је с тимг

Тројеруков. Је ли истина да шофер може да обори човека крилом од аутомобила, да то нико не примети2

Китајев (пажљиво га гледа), Па и тај човек да не примети2

Тројеруков. Није реч о њему.