Naša književnost

276 Наша књижевност .

Китајев. Тако. А... што питаш» Тројеруков. Да знам, Интересује ме вештина, И — не верујем да се то може учинити некажњиво. Китајев (после паузе). Шта предајеш» Певање» Тројеруков. Да. Китајев. Е па учи и даље! Аутомобил се тебе не тиче. Тројеруков. Добро! Дотакнеш се само крилом и — нема ме! Китајев (га гледа), Каква је то... мелодија у твојој главурди“ Тројеруков. Само радозналост. Најзад, ево окупљају се! Другови! Много закашњујете... (Долазе Дуњаша, још две девојке, два радника.) Китајев (гледа их, узима флашу пива). Предлажем да попијемо: Ко је за2 Ко против» Нико не одбијаг Примљено једногласно... (Сипа, пије.) (Скупљају се певачи. Дуњаша и Људмила започињу песме). По речици, по Казанки, Сиви плован плови. (Китајев прилази и он пева у хору. На тераси Крижов се смеје и поцупкује. Теренћев и Арсењева га гледају па се и они смеју.) Китајев. Ех, мајко моја! Браво, децо! (Виче.) А ми њега по темену Луп, луп, луп.

ТРЕЋИ ЧИН

(Код Сомових. Иста тераса. Касно увече. Месечина. Лидија у наслоњачи. Јаропегов шета поред ње.)

Јаропегов. Рецимо, да говориш правилно...

Лидија. Говори ми — ви! Ту је свекрва.

Јаропегов. Бдије.

Лидија. Уопште — доста! Увек ми говори ви!

Јаропегов. Разумем. Дакле допустимо, да ти — пардон! ви правилно судите. Али моја је душа друкчија, и ја не подносим драме.

Лидија. Ти и немаш душу.

Јаропегов. Одлучено је да говоримо ви...

Лидија. Лакше! (Дуњаша доноси Лидији шољу млека) Хвала. Сад

сте слободни... Ето Дуњаша има душу. Она нас све презире. Јаропегов. Зар је душа — орган презирања>2 Лидија. Орган поштених осећања. Дуњаша је поштена према људима.

Јаропегов. Неки књижевник је проповедао поштење према себи самом. То личи на пса који води слепца,

Лидија. А ви сте непоштени.

Јаропегов, Хвала, И — Сомовг