Naša književnost

Сомов и други 277

Лидија. Сви ви!

Јаропегов (припаљује цигарету). Криви су преци. Ђаво их је научио да за место становања одаоеру ову глупу земљину куглу. Разумете куглу! Претставите себи огромну лубеницу намазану маслом. човеку је страшно незгодно да стоји на њој — клизаш се десно лево, напред, назад.

Лидија. !лупо се шалите!

Ја ропегов. Можда, Али — безазлено,

Лидија. С вама не вреди говорити о озбиљним стварима,

Јаропегов. Тачно, јер шта је истина2

Лидија. Ја мислим да ћете завршити самоубиством.

Јаропегов. Е... у то не верујем!

Лидија. Мли ћете се пропити.

Јаропегов. То је могуће.

Лидија. Уопште ви сте непоштењаковић.

Јаропегов. Не осећам се таквим.

Лидија. Лаж.

Јаропегов. Али се може догодити, да ћу отићи некој Дуњаши и рећи јо1: „Дуња — преваспитај ме...“

Лидија (устаје). Чудно, банално и лажно,

Јаропегов. Узалуд, Лидо, режите, ја то говорим... искрено. Овога пролећа сам се навлаш приближио радницима и сељацима. Радник прилично брзо прерађује сељака на свој калуп, и уопште... ђаволски је занимљиво живети у Тој средини! Много има свирепога, много глупога, али је све што је схваћено — схваћено одлично! Осећао сам се тамо... подмлађен...

Лидија (уздахне). Не верујем ти, ниједној ти речи не верујем! (Полази степеницама.)

Јаропегов (иде за њом, додирне је за раме). Слушај, — шта значи све то» Откуд одједном...

Лидија (отреса његову руку). Није — одједном. Глупаче... Ја.., не знам... не могу да разумем... (Ћутке му гледа у лице.) Реци ми шта је фашизам»

Јаропегов. У две речи Е, то је... тешко.,,

Лидија. Нећеш да кажеш»

Јаропегов (слеже раменима). Зашто да не Е,.. Знаш: живот

је борба, сви један другог прождиру, крупне зверке прождиру мале, мале прождиру сићушне. Фашисти су ситне звери, које би желеле да буду крупне, и сићушне зверке исто тако желеле би да порасту... Крупна звер је заинтересована да ситна буде што маснија, а ситна опет да се сићушна гоји. За ту... добру сврху потребно је... баш оно што постоји, то јест потпуна слобода узајамног прождирања, а тој слободи је опет потребна приватна својина, — животињски пореДак. Бољшевици се ето старају да униште ту основу животињскога

битија, — приватну својину... Јеси ли разумела» (Лидија ћутећи силгзи степеницама.)