Naša književnost

280 ; Наша књижевност

Богомолов. Лепом» Срећан човек! И синоћ сам вас видео... чини ми се, са синовицом директора фабрикег

Јаропегов. Баш с њом.

Богомолов. Ви сте демократа» Па аког Сви смо ми демо крате, |

Јаропегов. Из принципа: „С ким си онаки си.

Богмолов. Увек ти он каже нешто онако, знате... духовито! Дивна навика! Е-па, хајдемо! Јест, умало што не заборавих! Викторе Павловичу, — драги. Ваш закључак поводом проналаска онога младића... како се зваше»

Јаропегов. Когаг Кузнецова или Зибера»

Богомолов. Првога. Закључак је оптимистички! Нетачно сте прорачунгли, Сувише „оптимистички, Опростите! Ја ћу у комисији да будем противан.

Јаропегов. То је ваша ствар. И — дужност.

Богомолов. Да, да, — бићу противан!

Јаропегов. Ја ћу бранити.

Богомолов. Е — свако добро!

(Одлазе. Сомов испраћа. Јаропегов пије боло).

Сомов. Знаш ли где ми је жена2

Јаропегов. На обали, са Арсењевом, Теренћевом. Комсомолци тамо лове рибу мрежом.

Сомов. Теренћев се, чини ми се, удвара учитељици>

Јаропегов. Мушкарци уопште воле да се удварају женама,

Сомов. А ти непрестано пијеш»

Јаропегов. А ја непрестано пијем.

Сомов (корача по тераси). Не чини ли ти се, да та учитељица лоше делује на Лидијуг

Јаропегов. Нерад на њу лоше делује. Што је не посаветујеш да се забави чиме било, макар ликвидацијом неписмености.

Сомов. Посаветуј је ти...

Јаропегов. Ја нисам њен ауторитет, О чему сте разговарали са Јаковомг

Сомов. Онако... уопште, о пословима.

Јаропегов. Чини ми се, он жели да збрише изум Кузнецева.

Сомов. Чудно подозрење! У коју сврхуг

Јаропегов. Да удовољи својој пакости,

Сомов. Куда ћешг

Јаропегов. Зват сам у госте, код Тројерукова.

(Одлази. Сомов шета по тераси, застаје, ослушкује. Улази у собу, отва= ра прозор. Долазе: Теренћев, Лидија, Арсењева, Миша и Дуњашал

Теренћев. Нема мира, Лидија Петровна, нема мира све донде, док сав радни народ у читавом свету не навали на непријатеља.

и лица Вики а веруједенунјоје

Теренћев. Кско не бих веровао! Зар је могуће — не веровати у оно, због чега живиш — радиш»