Naša književnost

Сомов и други 28

Арсењева. Идите, Мишо, попијте ракије,..

Миша. Али ја — не пијем!

Арсењева. Истрљајте груди и ноге, иначе ћете назепсти,

Миша. Никад у животу још нисам назебао...

Дуњаша. Иди! Не прави се важан...

Миша. Уф, досадили! Нисам ја госпођица»

(Миша и Дуњаша одлазе),

Лидија. Диван дечко!

Теренћев. Имамо стотину хиљада таквих асова. Ту скоро кулаци су једног ранили у десну страну груди, скроз, Донели га у болницу онесвешћенога. Чим се освестио — прва реч: „Хоћу ли дуго бо: ловати»“ Боји се да не закасни на пријемни испит за рабфак, — у томе је ствар! Омладина нам је одличне продукције. Наравно има и квара, „у сваком житу има кукоља , а жита је много!

Лидија. Постаје влажно. Каћа, наврати2

Арсењева. Не могу. Ујутру у шест идем у град, треба што шта да припремим, за рејонску конференцију учитеља.

Теренћев. Време је и ја да идем. Здраво да сте!

Лидија. Лаку ноћ. Идеш за дуже време

Арсењева. На пет дана.

"Теренћев. Катарина Ивановна, свршите ми ону ствар2

Арсењева. Ја сам то већ урадила.

Теренћев. Одлично!

(Арсењева и Теренћев одлазе.) (Лидија седа на клупу крај терасе, вади цигарету, али је ломи и одбацује.) Сомов (преко ограде). Влажно је, хајде кући.

Лидија. Донеси ми шал.

(Долазе Ана Сомова и Титова.)

Титова. Ево како они раде» Овде, једном сељаку, удовцу разболе се кћер...

Ана. Да, да, знам, код Силанћева!

Титова. Они су је просто отели и одвели, тобож у санаторијум... Ана. Страхота!

Титова, Истина, она је комсомодка,

Ана. Потпуно безакоње... Јесте ви, Лидија Лидија. Као што видите — ја сам. Ана. Је ли Николај — код куће2

(Сомов баца шал кроз прозор). Титова. Добар дан, строги човече! Сомов. Моје поштовање.

Ана. Хајдемо у моју собу, да одиграмо. Титова. Врло радо. Хоће ли бити чаја2

Ана. Наравно, ако благоизволи собарица. Ви знате, ми зависимо од послуге... (Ана и Титова одлазе.)