Naša književnost

МАКСИМ ГОРКИ И ХУДОЖЕСТВЕНИ ТЕАТАР

У раној младости Алексеја Пешкова био је један тренутак кад се његовој немирној машти учинило да ће истински живот наћи у позоришту. На вашару, у свом родном месту, мали Алексеј радознало је ушао у велику зграду од црвених цигала у којој је игран комад „Господа Головљови“. Познати глумац онога времена Андрејев-Бурлак тумачио је улогу Јудушке. Дечак је гледао широко отворених очију и слушао притајена даха. Његово племенито срце почело је снажно, узбуђено да куца. Осетио је жељу да као вихор одлети на позорницу и да убије Јудушку Головљова. После те претставе није могао да заспи читаву ноћ и сачекао је зору лутајући и маштајући. Тада се у њему родила мисао да постане глумац. Делић тог детињастог сна се и остварио. Позориште је примило Алексеја за статисту, исто онако као што би примило и сваког његовог вршњака који зажели да се прошета међу шареним картонима и да се обуче у шарене крпе. Први пут Алексеј је изишао на позорницу као један од Индијанаца у комаду „Христифор Колумбо или откриће Америке“. Али није остао у позоришту. Провинциски глумци на позорници су говорили нежне и ватрене тираде у име доброг и лепог, а иза кулиса по: казивали су своју праву, грубу, сурову природу људи од посла, забринутих само за пун чанак и маснији залогај. Живот иза кулиса отерао је малог Алексеја из позоришта.

Као младић, крстарећи Русијом и упознајући 'се са свим облицима народног живота, после, као књижевник чији су први радови учинили јак утисак, Максим Горки је гледао позоришта, чак и она велика, у културним градовима, али је његов детињски сан мирно лежао у ризници најразноврснијих успомена једног живота богатог догађајима и искуствима. Убрзо после оснивања Художественог театра, Горки је у Москви гледао младе уметнике, дођучерашње дилетанте. Ту је све било друкчије: скромно, једноставно и лепо. Док је у другим позориштима, па и у поносу руске глуме, Малом театру, громки оркестар пре почетка забављао гледаоце као у опери, а за то време у гледалишту шуштале сукње и звецкале мамузе уз гласан разговор, дотле је у новом позоришту владала друкчија, необична атмосфера. У глумачкој игри није било много гестова, ћутање је деловало на душу исто онако као и реч, глумци нису излазили пред завесу између