Naša književnost
456 Наша књижевност
тај живот у коме прекомерни и ропски рад једних — сав без трага одлази на то да се други пресићују хлебом, даровима духа.
Мој Човек се не може помирити са таквим цинизмом живота. Њега је створила мисао зато да би преврнуо, разрушио, погазио све што је старо — све што је тесно, и прљаво, и пакосно, а да би ново изградио на непоколебљивим стубовима слободе, лепоте и —— поштовања према људима, стубовима које је мисао исковала.
Он хоће да живот буде хармонија. (Погма „Човек“).
Јунацима немоћи; непротивљења, разбијености и самољубља Горки ставља насупрот свог јунака — јунака новог света. То је човек хармоничног, чврстог карактера, огромне активне љубави према народу, то је човек који познаје „једну, али ватрену страст“; то је соко који пева похвалу „безумљу храбрих“, то је весник буре у мрачној ноћи реакције који објављује слују и очишћењг које ће она донети, то је Данко који пламеном свога срца осветљава пут човечанству, то је радник Нил (,„Мелограђани“) који воли радост рада, који се почиње осећати господарем свега оног дивног што је створило рад, који поносно изјављује: „Господар је онај ко ради“ и, најзад, то је Павле Власов („Мати“) — претставник пролетаријата који је већ постао потпуно свестан својих права и који се бори за право да буде господар света, да буде чувар среће човечанства. Тај јунак је —- да кажемо опет речима самог Горког — „чевек новог човечанства, велики, пркосан, снажан, — због тога га тако бесно мрзе људи старог света .
ж
У резултату борбе људи сличних Павлу Власову — омиљених ју нака Горког — тај Човек је постао господар велике, пркосне и снажне земље — земље у којој су људи добили најширу слободу, у којој је Човек добио законом обезбеђено право „на рад, на одмор, на образовање“, у којој је рад постао „ствар части, срчаности и херојства“. Историја је омогућила Горком да види остварење свога сна. Прави домаћин је дошао и узео у своје руке земљу с њеним безграничним богатствима, мисао с њеним бескрајним могућностима, — узео и почео изграђивати нови живот.
Он је створио нове фабрике, гигантске електроцентрале, канале, универзитете, паркове, дворце, — и све то за себе — за народ. Он је почео стварати нову културу.
Радничка класа и радно човечанство које иде за њом показали су се као плодно земљиште за растење нових, хармоничних људи снажног карактера који се образује у борби за социјалистичко друштво у коме се тај снажни карактер све чешће срета и бива масовнији.
Хармоничност социјалистичког човека јавила се као резултат изванредног ширења сазнања, привођења људских маса богатствима науке, уметности, духовне и материјалне културе. Сама та чињеница што постоји опште учешће у управљању државом, у испуњавању великих