Naša književnost
Мајка | 545
— Мора се Раде — судбина.
— А ти»
— Шта ја! Чекаћу те док се не вратиш!
— Сви се не враћају! — рече ми он.
— А ових педесет, рекох му — нису ни пошли!
Смрче се, а ми стојимо. Зави он опет цигару.
— Ето, Маро, вели, тако ти је то с нама. Венчали смо се, краву куписмо и мислимо: ето, мислимо се, — краву смо купили. Једну краву. Па ћемо да купимо и другу. Па и деца ће да дођу. А ја ћу около куће да направим ограду — сећаш ли се И бунар да ископам бих могао... Сећаш ли се Маро
— Сећам се, рекох му за бунар се сећам: ја ћу, рекао си, Маро, догодине бунар да ископам — да не вучеш воду издалека!... Тако си рекао.
— АЕ . 2,
— И кад сам ти купио чешаљ, црвени чешаљ — из вароши: памтиш ли»
— Још га носим, цео је.
— А опанке што сам ти донео, чуваш — је ли2 Нове, гумене опанке.
— То за зиму.
— И велиш — да идем» Ноћу ти лежиш, а топови грувају: погибе мој Раде, помислићеш — погибе! Недељу дана после свадбе, рат поче. А пола године иза тога, погибе ми Раде — тако ћеш да мислиш>
— Тако.
— И плакаћеш»
— Кад нико не види.
Онда ме он загрли, па ми каже:
— Маро, туго моја — зашто тор Тек пет месеци...
Оде он те ноћи.
Прође месец дана, а неко се шуња око прозора:
— Ја сам, рече тај — Раде! Отвори!
Отворим ја. Уђе он, сав каљав, поцепан, смршао. Дадох му да једе.
— Дошао сам — рече.
— Видим.
— А не питаш какор
— Казаћеш ти сам.
Исприча ми он; а — Отишао сам, каже, да се борим. Пушку нисам добио: — Отећеш је сам, рекоше ми — од непријатеља! Отео сам је. Мислио сам ја:
борба се води, јуриш, вичеш ура — онда ко жив, ко није, ко остане, ко не остане — а после чистиш пушку, дотерујеш себе у ред и тако. Кад оно, све је друкчије! Борбе нема! Стално се ратује! И дању и
ноћу. Одмора никако, хране нема —- пет дана (нисам јео. Рањен сам био. Бос идем — видиш! Опанци ми пропали, Ниједном се нисам испавао.
35