Naša književnost

ПА а Ана НЕ

Х

МИ

104 Наша књижевност

жбу, за чиновничко место. Али за ово је било потребно не само бубање него и препокорно држање. Тако се подизала омладина у исти мах без знања и без карактера, неспособна да расуђује, немоћна да се бори, научена да се покорава, принуђена да подилази. За три године на сва три факултета у доба Марковићевог школовања само четири студента су били „заиста зрели људи и који су се занимали с вољом и свешћу“, а остали су „празно време“ или све време проводили у кафанама. Технички факултет није давао „ни инжењере, ни машинисте, ни архитекте, ни хемичаре“. Правник се у служби није разликовао од неправника, осим што је био „заковрченији, углађенији, сушти искривљени глупи параграфи“. Најбољи великошколац на страни је био најгори. И јасно је да је народ од овакве интелигенције — ошамућене вином, поезијом, коцкањем и незнањем — морао имати грдне штете.

То је, углавном, Марковићева критика школе. Многи проблеми су ту додирнути, многа питања разјашњена. Ми не знамо колико је то тачно да се он овде угледа на Писарева — он га наводи само једанпуут у чланку „Како су нас васпитали“), тамо где критикује учење за испит — али, по свему судећи, о угледању, бар у уобичајеном смислу те речи, не може ни да се говори. Томе се противи начин писања ми смо већ рекли да то није неко систематско излагање. Против тога су и многи аутобиографски моменти, иначе драгоцени за упознавање његова карактера. Напослетку, против тога је чињеница да је то наша школа, она коју сретамо код Ђуре Јакшића, Милована Глишића и Радоја Домановића, она која је до јуче — мало измењена — постојала и против које се данас боримо. Неоспорно, Марковић се извесним погледима морао научити од другога, нека је то и од Писарева, али његова је критика заиста његова, и наша, једна од најважнијих наших критика. Тачно, смело и непоштедно жигосао је он наопаку просвету. У оно време, кад су у нашој земљи владала веома примитивна схватања и кад многи људи стварно нису видели даље од носа, он је дигао глас за очигледну и реалну наставу, за рад са целим разредом, за бољи и кориснији просветни програм, за пријатељски однос међу ђацима и наставницима, за такву школу која би стварала снажне и позитивне карактере.

ђ Марковићеве критичке идеје о просвети, ако — из познатих разлога — нису одмах примењене, биле су прихваћене од низа наших

писаца. Јакшићев „Чича Тима“ и више личности из Глишићевих приповедака оптерећени су свим оним недостацима о којима смо до мало-

та на појединим факултетима. Правни факултет, на пример, спремао је чиновнике за све струке: судску, административну, просветну и финансиску. На техничком факултету, такође, било је много предмета и ђак, који је морао да их зна све, био је „осуђен да не зна ниједан“.