Naša književnost
Живот Светозара Марковића 121
Основи снаге и величине српске. (Целокупна дела, св, |, издање 1912, стр. 171 — 195), за коју вели: „Овако је гледиште на један народ болешљиво; оно може имати врло штетна утицаја. У Русији | о гледа на руски народ тако звана школа словенофила. Она ласкајући народу вели да је све добро што је од народа: глупост и празноверице, православље и обожавање цара и томе слично. Узани патриотизам В. Јовановића долази често до таквих истих патриотских заблуда које су нарочито штетне у данашње време.“
У исто време Марковић води полемику и са Драгишом Станојевићем о социјалистичкој држави и буржоаској републици. У првој полемици Марковић је уствари, нападајући правац „Младе Србадије“ и национализам Владимира Јовановића, устао против либералне странке; у другој, оп се изјашњава против грађанске демократије уопште. И једна и друга биле су начелне, али је прва полемика имала и један практичан циљ: да у омладини ликвидира Јовановића и либералну странку, а да повећа присталице „нове науке“ и будуће странке, на њој засноване. „Светозар је у једно време одговарао и г. Јовановићу и г. Драгиши — констатује у то доба један његов присталица, Пера Тодоровић — и обадва противника изишли су из те борбе жестоко потучени“.
Полемике су изазвале велико занимање и одједном изнеле на глас Марковића.
Владимир Јовановић био је јак противник. Сви његови пријатељи, либерали, били су хегеловци, онако како се тада Хегелово учење схватало. Једини се међу њима Владимир Јовановић кретао у материјалистичким концепцијама. Али га његови философски погледи нимало нису спречавали да дође у сукоб с Марковићем. Било је ту и личних рачуна, па чак и нека врста идиосинкразије.
Јовановић је био борбен човек, с амбицијом да буде нека врста српског Херцена, али и великог државника у исти мах. У првој периоди свога рада, он је у Швајцарској, као емигрант, издавао попут Херцена лист „Слободу“. Доцније је његово слободоумље, као и код осталих либерала, устукнуло пред јаким националистичким осећањем. Један од његових присталица, песник Јован Илић, приликом редиговања устава од 1869, био је начелно против његовог доношења; он је рекао да је српском народу прече ослобођење од Турака и уједињење,
него западњачки устави и слободе. Јовановић, наравно, није тако гово-
рио, па ни мислио, али је поред његових речи о слободи и напретку, из његовог практичног рада изилазило да му је уједињење српства важније од свега, па и од социјалнога ослобођења и друштвенога напретка; Марковићу је, међутим, било прече ово последње.
Тако је отпочео сукоб. Програм и уређивање „Младе Србадије“ био је само спољашњи повод. Противности су повећавала још два момента: Јовановић је био западњак, Марковић руски ученик; Јовановић је имао тридесет седам година и био већ ауторитет, размажен од сво-
пера ирор њИнн Ј АИ внст то СЛ ДЕР АА ВАТРЕНИ
ма угла
Ма ИМ и
АСЈу
рани гвеву завео
г
ми: