Naša književnost
С Марковић и српска просвета ђ 101
се учи код њега.“ Другом приликом, пак, овако објашњава ову појаву: „Тукли су они просто из обичаја, из рутине, а често и стога што нису имали шта дараде у школи.“ И он их не криви за то, јер „то је било њихово убеђење, јер и њих су васпитали по истој методи. Крива је била само метода,“ односно поредак којем је она служила. Дакле, сасвим правилно, Марковић је у наставницима — батинашима видео несвесне људе, који су гурали туђа кола из навике, зато што је такав „ред , зато што је и пре њих тако било.
Кад се узме у обзир и друга рђава страна, вербализам и нереалност наставе, која није имала никакве везе са сувременом науком, и то од првог дана у основној школи до последњег испита у великој школи, онда се тек у пуној мери види колико су ондашњи наставници у већини одиста били несвесни, необразовани, чак жалосни. Они „савршено нису разумевали свога посла“. Начин којим су предавали био је такав да се из свих књига „није могло баш ништа изучити“. У основној школи „свако „и“ што није казато као што је у књизи — ма да мисао ни најмање није повређена рачунуало се као једна погрешка. ' А „професор није тражио од ђака да зна предмет, већ само да га изговори на памет . Уопште, радило се по систему „одавде довде" — без предавања, бубало се без разумевања, слишавало се без објашњавања. Рад са целим разредом — који није остварен ни у свакој данашњој школи — у оно време могао је случајно искрснути само приликом туче, као што смо то видели из горњих примера. Од очигледне наставе није било ни трага, чак ни из таквих предмета као што су математика, физика и јестаственица. Све што се предавало из првих двеју било је „чиста пародија на физику и математику“, „без иједног експеримента". Из јестаственице наставник је задавао „један или два листа, птица, риба или минерала“, које ђаци никад нису видели, и то се имало „изучити на памет од речи до речи, папагајски...' МИ није никакво чудо што човек, „док запамти таку масу речи“, — „мора постати глуп као идиот“. — Још погубније су утицали историја, историја књижевности и реторика са латинским језиком, јер ту није више био у питању само начин предавања него и садржина. Историја је била само
„причање знаменитих догађаја“, без „живота људског — суштине историје“, „Историју српске литературе у правом смислу“, такође, нису учили, него „нешто — ђаво га знао шта. Спочетка је наличило
на увод у историју српског језика, а после... прелазило се на бројање српских писаца и њихових дела. О развоју „српске мисли" у вези са историским развитком, о претставницима те мисли, о томе колико су они разумели своје доба, како су га приказали и „какве су нове истине они открили“, да ли су „покренули и унапредили српску мисао", — о свему томе у историји српске литературе није било ни речи, као што је неће бити ни много година после Светозара Марковића. — А шта тек да се каже о реторици и латинској граматициг Њих је он сматрао за главне кривце и дао им највећу важност — разуме се,
Ја. 22 Х ада пара а з м Јо 1 ан д
ме
па
МИ ти а еј ин па у рана њен ћелави
7
из
па
КИ
пау. 204:
Пра нанео
во