Naša književnost
4
4 Еа ;
ма АИ
КРМА
ЕЈ Мак ПИ Ре
162 У Књижевност |
Старица је јаче привукла к себи дечака и стала да му тепа, како је он, напротив, добар и златан, како ће бити још бољи и увек волети своју бабу. Тада се дечак отргнуо, исправио и рекао свечано и неприродно:
— Баба, ја вас волим све. Тако ми Бога, волим вас. А мама.
Није могао даље. У очима су му сјале сузе.
Старица га је одмах укорила што се заклиње Богом, кад то добра деца не раде и кад ни од кога у кући није могао такву заклетву да чује, а затим га је помиловала по глави, уверавајући га да му верује и без заклетве и да и треба да воли све своје.
После, уз црну кафу, Невенка и стара Памуковићка све су то препричавале, тражиле објашњења за дечакове изразе и поступке, који су бивали све чуднији.
— А, ћерко, тешила је стара снаху, давно су казали да мртве душе пророварају из дјеце.
— Ја не знам шта из њега проговара и на што ово слути, одговорила је забринуто мајка.
— На добро, акобогда, на добро, уздисала је стара.
Али Невенка је све пажљивије посматрала дечака.
Прошла су три месеца од одласка Филипова. Једног јутра, врло рано, Невенка је чула дечије гласове пред великом капијом која се са потмулом јеком час затварала час отварала. Погледа с прозора и виде Петра како се игра са једним дечаком. Био је велики распуст и тај његов друг, неко сиротињско, лепо и добро дете, долазио је код њих сваког дана и остајао и преко ручка. Невенка обрати пажњу на њихову игру, у тако рани час и на необичном месту.
Мали Петар је био гологлав, али иначе чудно опремљен. Око листова је омотао неке крпе, као тозлуке; преко рамена је пребацио неки стар и излизан јанџик, који је нашао негде на тавану. Јахао је на некој дугачкој лесковој притци, коју је зауздао канапом; У десној руци је имао шипку као корбач, а левом држао узде и правио се као да с муком обуздава коња под собом. На полуотвореној капији је стајао онај његов друг.
Петар се љутио, прекидао игру и давао па оМ малишану врло озбиљно своја упутства.
— Не, није тако. Ти си Маријан и ти немаш ништа да говори. Додајеш ми само ствари, стежеш кајиш на бисагама и кажеш: „Срећан пут, газда Филипе!“ И ништа више. Јеси разумио2
Малишан, неки добар и послушан дечак, ошишан до коже, да му се теме модрило, затварао је капију, затим је отварао поновно