Naša književnost

ПЕЊАЊУ. У

И РАИ је

2“

482 | 3 за : Књижевност

је Петар ударио прстом о длан и од весеља над његовом спретношћу гласно цмокнуо:

„Гле ти њега! Ко би то мислио — прави мајстор.“

Јожек их је гледао, сад Малога, сад Петра. Ниједном није било више од седамнаест. Није му било тешко погодити, откуд су. Били су несумњиво из града, овај студент, а онај зацело шегрт. По рукама их није било тешко препознати.

Затим је морао сагнути врат да би му Мали отрага, на затиљку везао псвој. „Тачка. Задовољан2“

Јожек се ситно и захвалнс насмешио и закимао. Био је блед и изнемогао, али сад му је било баш добро. Киша је престала. Било је сасвим тихо. Један делић минуте ослушкивали су ту тишниу = одједном им је изгледало да се знају веп одавна и да нема ничега. што би морали да крију један од другога. Сва три су се покренула с слакшањем. Мали је још једном проверио издржљивост своје умотворине и сав сијајући дигао се одрвенелим коленима. А Петар је напетим и упитним погледом сав окренуо другу који је лежао.

„Јели ли ћутао, кад су те тукли — ма да је било не знам како ђаволски тешког — Наравно, ћутао си, јасно,“ рекао је и очима се просто завлачио у Јожка.

Тада се Јожек јавио. Истина, с муком и шапћући, али ипах довољно разговетно.

„Да ме и убију, не би зинуо — никада!“

Петар и мали кимнули су одобравајући.

„Да, потврдили су обојица одједном, а видело се да. сва та ствар није баш тако једноставна за њих. Стајали су пред њим и обојица су осећала чудну нелагодност. Проклето незгодно је заправо све то: сељачки момак, богзна откуд, сав изломљен и такав да би се и камен смиловао -— па их је некако стид пред њим.

Осећали су да их посматра, тако мирно, озбиљно и с очима којима не можеш побећи. Чврсти нису нипошто били у себи и сам враг зна да ли ће и њима бити тако једноставно при души, кад их премлате као овог бледог, мршавог момка.

Петар је мислио на штампарију. На“ другове у њој.

Ако је нису открили, ако само сумњају, мораће да прегризе језик — пре но што зине.

А Мали је покушао да се осмехне. У свему томе заправо ништа није било веселог и таквог да би се исплатило кревељити, али кад је већ тако, прогутаће, колико се буде могло веселије 1 гутати,