Naša književnost

434 Књижевност

закључак за своју практичну делатност, јер он се филозофијом није бавио из неког апстрактног интересовања за филозофију, већ ради тога да би се лакше снашао у својој делатности и борби, да би му филозофија осветљавала пут ка циљевима којима је тежио у читавом свом раду. Ослањајући се на ову идеалистичку филозофају о | разумности свега што је стварно, Бјелински је логично дошао до зађ кључка да је и стварност царске Русије — разумна. Његови чланци из тога доба јасно изражавају ово гледиште. То су, на пример, чланџи: „Бородинска годишњица“, „Менцел, Гетеов критичар“ и неки други. Овај систем погледа логично је повлачио за собом одговарајући став и у области естетике. Ако је стварност „разумна“, онда ни | уметност нема разлога да тежи поправљању те стварности, да јг мења, она треба да буде индиферентна према актуелним питањима, њен задатак није у томе да утиче на живот, већ да служи самој себи.

Овакав филозофски став Бјелинскога претстављао је крулну заблуду. Он је онемогућивао борбу за прогресивне и демократске циљеве. Али Бјелински није био човек који се слепо придржавао једном усвојених погледа. Он је убрзо увидео и исправио своју грешку Томе је много допринео његов одлазак у Петроград, где је стварност руске самодржавне монархије добијала најодвратније форме. Бјелински је најоштрије осудио своју заблуду. У јесен 1840 године он пише једном свом пријатељу: „Проклињем своју гнусну тежњу за помирењем са гнусном стварношћу!... Боже мој, страшно је помислити шта је то са мном било, — врућица или лудило — мени је сада као да се повраћам од болести“. Али треба истаћи да ни за време свога „помирења са стварношћу“ Бјелински није губио осо-

| бине човека који се искрено брине за судбину свога народа, који му жели добро, који пати због његових патњи. То је, поред осталих узрока, такође допринело брзом напуштању апстрактно схваћене теорије о разумности свега што постоји. Патриотизам Бјелинскога, његов дубоки и искрени хуманизам нису му дозволили да дуже ис | поведа идеје према којима је допуштено да се мирно гледа на страдање људи, на страдања угњетених маса. Пошто је пречистио са теоријом о разумној стварности, Бјелински се овако обраћа Хегелу, кога шаљиво — иронично назива Јегором Фјодоровића: „Најлепша хвала, Јегоре Фјодоровићу, — ја се клањам вашој филистарској величини; али са свим поштовањем које приличи вашем филозофском филистарству, част ми је саопштити вам да бих вас ја, чак и кад би ми пошло за руком да се попнем до самог врха лествица развитка,

.

+

]

чек % а 6; а Ае ас па ЛИ КИ ВЕНЕ Рави