Naša književnost

о > др

515

Гуслар

Војници из командантове пратње укипише се и истегнуше вратове. — Ура-а! ;

Разјапљених чељусти, погледали су искоса у команданта да виде — примјећује ли њихову ревност.

А сељаци, брижни и збуњени, згледаше се међусобно, као да не схватају шта се то збива и шта им ваља радити.

Само Мирко, још голобрадо, нерадно и размажено момче, син пензионера Ивана, диже обје руке увис и раздгра се скоро женским, муцавим гласом: 1

— Ур-ра! Живио наш во-во-војвода Па-авле!

Сељаци се почеше подгуркивати лактовима. А Иван, који се сдмах обрете уз самог кеманланта, дозва сина из масе и пред свима га загрли.

Настаде тишина.

Сељаци су пригушено кашљали, ломили међу прстима гранчице и иверје, гледали себи пред ноге или некуд према Јерињој Глави. Јагош је сједио с краја, тапкао врхом опанка влажну земљу и цртао по њој неке неразумљиве шаре.

Из гомиле се наједном исправи стари Милија и, ослонивши се објема рукама о штап, накашља се да би обратио на себе пажњу команданта.

— Ти би хтио нешто да кажеш, стариног ;

— А ето, рећи ћу двије... Стар сам, престар, те ми никаква власт и сила неће ништа... Хоћу да те упитам, господине мој, куд се ово иде» Шта ће бити с овијем несрећнијем народом> Поклаћемо се као жути мрави, па — пуста земља! Ето, против кога сте ви усталиг

Командант се намршти.

— Зна се, против комуниста, против...

— Чекај, чекај! А против кога су они устали2

— Веле, против окупатора, а уствари против народа!

— Не гријеши душу, дијете! Партизани су против злосрећног окупатора, а ви против партизана. — Милија подиже увис кажипрст. — То ми некако мирише, као да се ви за власт борите,.. Како веле ови млађи: ви сте за стару Југославију!

Командант плану.

— Умукни, старче! Шта ти знаш, излапио си! Да га погледаш шака костију, а овамо —- језик као у жентураче!

Неко одостраг повуче Милију за капут, те се он спусти на ниски плот, гунђајући нешто и трзајући десно раме као да га нешто боде.

4 5

ај