Naša književnost

Ма ЗАР =

ЖУТА СОБА

Одломак из драме „Ливница“ Лица у првом чину:

Драги Ђорђевић, предузимач и инжењер

Милена Ђорђевић, његова жена

Иван Ђорђевић, њихов син у Конзул Павле Топаловић, индустријалац, ујак Драгог Ђорђевића Владимир Бошковић, инжењер, шпански борац

Барић, кустос Музеја

Јелица Ковачевић, дама

Љубица, кућна помоћница у породици Ђорђевић

Илија, радник из предузећа Ђорђевића

Капетан Фајфер, немачки официр

Време радње драме: 1942—1948.

Хол виле инжењера Драгог Ђорђевића на Сењаку. Касно поподне у октобру 1942. Просторија намештена у стилу енглеског летњиковца. Тешке сељачке храстове столице, ниске, стоје око ниског стола у средини просторије. Уз десни зид, пианино и радиатор, уграђен у енглески камин. Храстова врата воде у синовљеву собу. Задњи зид обложен дрветом, двоја врата воде у собе госпође н господина. Крај њих степенице, упола покривене ламперијом, одводе на спрат. На: трећем зиду налазе се врата за веранду, а лево од њих мања врата за претсобље и споредне просторије. Десно од врата за веранду виси огледало.

Дрвена ламперија зидова украшена је плавом делфтском керамиком. Под огледалом стоји храстова шкриња, на њој радио, а поред њега стоји телефон.

У тренутку када се диже завеса госпођа Милена Ђорђевић разговара са једним човском У монтерском комбинезону. То је Илија, грађевински радник

_из предузећа инжењера Борђевића. У почетку сцене, послује око радиатора у

камину. И то тако, да гледалац стиче утисак да се не ради о стварној оправци.

Милена Ђорђевић, самосвесна дама, плава, нешто преко тридесет година, у дугој јасно зеленој домаћој хаљини, елегантно и истовремено нешто немарно обучена, силази низ степенице. У руци држи цигарету и с времена на време нервозно пуши. Говори тихим гласом који пријатно звони.

Милена: Да ли вас бар нико није видео»

Илија: Бели дан је. Свако нас је могао видети. Али оваквих као што смо ми има много на улицама. Ја верујем да нас нико није запазио. Сем ако није...

Милена: Шта је, Илија2 Јесте ли што приметили»

Илија: Ништа нарочито, госпођа Милена, Али... (оклева). на једном прозору ту преко пута била је једна дама.

Милена: Боже! Сигурно Јелица. Та мора све да види.

(Звоно. Улази собарица Љубица, тамнокоса, свежа, у белој кецељи и са белом капицом, мало дрзовита, али убрајана у породицу)