Naša književnost

у Ин Лоте че

у. Да И ».

мл

И ЕР Пиј атар НЕ АН ПИР

-

2.

314 ; ли Књижевност

више сасуља него што сиђе низ уске љестве, спуштене у бунар. За њим одмах замаче и дугајлија љоснувши с последњих пречага које се нијесу видјеле у вјечитој полутами бунара.

Спретно и већ навикло, и не гледајући у пречаге на љествама, Војко крену за сељацима. Кад је сегнуо руком да затвори поклопак на цистерни, он још једном добро осмотри небо пуно моћне хуке. Сад су се бомбардери већ били прориједили, а умјесто њих стизали су над град транспортни авиони, вукући за собом једрилице.

— Шта ли му је сад овог — застаде у недоумици Војко, држећи капак напола затворен, кад се небо поче нагло да осипа заљуљаним печуркама: падобрана. За њима се откидоше и једрилице и, кружећи, кренуше наниже.

— Врховни штаб! — пресијече Војка страшна слутња и читаво му се тијело за трен претвори у леденицу. — Тито! Врховни штаб!

Занијемио је тако, нагнут преко дрвене ограде, заборављајући начас сваку опасност и свјестан да нешто треба предузети, али скамењена мисао није му ништа дошаптавала и остављала га је тако у неодређену положају — ни напољу, ни унутра.

Одоздо, са дна бунара, Дане је престрашено и љутито сиктас:

— Силази, силази брже!... Војко, брате, силази!

Њишући се, падобрани су све гушће затварали небо и, растући, немарно се приближавали земљи. Њих око десетак спуштали су се управ према њиховом дворишту. Већ су се сасвим добро видјели не само падобранци, већ и конопци о које су били везани.

— Нема друге, сад ваља у бунар — невољко закључи Војко и, спуштајући се, затвори за собом капак. Силазећи већ је чуо оштру митраљеску ватру отуд од правца пећине, с дуге стране Унна, тамо гдје је био смјештен Врховни штаб.

— Ух, брате, шта ли ће ово бити данас2!

Чујући паљбу, Дане се узвијери у Војка:

— Шта је сад оно, побогу си рођени брате»!

— Ех, шта! Падобранци! — потиштено објасни Војко бришући ознојено чело.

— Како то, брате» Шта му је сад тог — промуца Дане осјећајући како га'издају ноге и памет се кочи пред“ том новом и непозна-

том опасношћу, страшнијом од свега виђеног и познатог. = Падобранци> Шта је то, "каквог... 5 —ГЕх, шта је! — љутну се. Војко на'тај његов страх, страх без

икаква разбора и: граница, кад човјек и,не помишља да пружи било какав отпор опасности која долази. — 'Падобранци, људи као и

остали: скачу падобраном из авиона, а ти га дочекаш још у ваздуху,

"па из пушке-—"кврц! = оде к'о пиле.

Дане само јетко'отхукну:

__ Јест — ко пиле, Тако ти:и са твојом Црвеном армијом: те стигла тамо, те узела оно, те гони Нијемце, -а овамо ти Нијемци почели већ из небеса да нам капљу за врат.

— Капљу, — потврди и Драган, шћућурен у ћошку.