Naša književnost

Бранко Ћопић: Страшни дан - 319

Окренувши се, Ликота добаци преко рамена, синувши бијелим зубима: 5

— Не бој се, у сигурности је. Сабили смо падобранце на гробље, мрднути не могу. Е

Војку сину и разведри се лице. Тражећи судруга у својој великој радости, он се окрену оној двојици. Оба сељака, чупава и необријана, ведро су се смјешкала. Дугачки Драган тек сад је показао своје ситне и жућкасте зејтињаве очи. Војку би жао да им помиње малопређашњу предају.

— Аха, јесте ли видјели наших; уредише браћа падобранце.

— Уредише, богами — весело дочека Дане, а онда прекорно повиси глас:

—_А ти све запео: Руси, па Руси! Гдје су ти твоји Руси2 Боме да не би Личана, одосмо на пазар!

—_ Та станите, људи: ја сам вас, оно доље, само храбрио Русима, а и сам сам се надао неће ли однекле стићи наши.

— Да, да, — храбрио — подругну се Дане нимало заједљиво.

— Ама јест, браћо. Та да није тога, зар би ми данас оволико изгурали» Све се тјешимо и храбримо Русима и тако већ четврту годину гурамо напријед. [

— Богами, право велиш — признаде Дане и полазећи за Војком у кућу, још се увијек смјешкао и гунђао: Е

—_ Запео, па запео: ето Руса, ето Енглеза, а богами да не би наше војске, лијепо би нас уредили. Е, е, опет је најбоље оно: у се и у своје кљусе.

— Ама, стани, чо'че — врпољио се Војко, обзирући се — немој тако уско да гледаш... [адаа

Па је за тренутак умукнуо смишљајући како да овој двојици невјерника протумачи судбинску повезаност наше борбе с борбом Црвене армије. Што јест — јест: Шеста личка спасила је ситуацију, ред је да јој човјек ода сваку част и хвалу, али...

Коначно, улазећи у кућу, он, са њему својственим поштењем и једноставношћу, сведе рачун:

— Ред је, вала, да се једном и ми сами собом подичимо. Погледај Европу, толика земља и народи, а све спава. Кад се с њима упоредимо, тек -онда видим колики смо. А Црвена армија — е, то је нешто сасвим друго — свака част!

Бранко Ћопић