Naša književnost

"И поче да се шуња подла реч

Књижевност

Узаман врачи мени проричу 5 владање мирно, старост спокојну, ни власт ни живот не радују ме, душа ми среће и не осети, небеса слутим страшну одмазду. Науман бејах пук да умирим,

да стечем најзад љубав народну дарежљивошћу, славом, забавом, ал' то је семо празних снова дим: пучина мрзи живе цареве, мртваце само љуби пучина. Лудаци смо кад пљесак светине ил јаук срце наше збуњује. Господ нам посла гладну годину, скапавајући народ завапи,

а ја житнице широм отворих

и злато просух, посла дадох им, па опет су ме бесно грдили!

А кад им огањ куће прождера

те им саградих нова станишта, тад паликућом мене назваше! "Па чекај љубав сад од светине! У дому свом се надах утеси, хтео сам браком кћер да усрећим, к'о бура смрт јој оте женика...

све око мене, оца несрећног, како сам кћери срећу убио!

И ко год умре, ја га убијам:

ја Феодору смрт ускорио

и ја царицу — сестру отров'о, калуђерицу смерну... увек ја!

Ах, јасно ми је: ништа не може у земном јаду да нас умири,

баш ништа... савест само спокојна. Једино она победница је : над злобом и над мрачном клеветом...

Ал' нађе л' се на твојој савести. ма само једна мрља случајна, тад тешко теби: љутим ранама душу изгоре, срце отрова,

по уху ти к'о чекић удара,

у несвести се мозак преврће, пред оком ти дечаци крвави.

Од страве бих у неврат бежао! Ах, тешко оном, тешко беднику, ком душу пече савест нечиста!

: И 24 = ј

#