Naša književnost

УЉЕ

та

474

Један граничар (другоме) _

Гле! Овде је неко весеље; биће и за нас части. (Монасима) Ко сте ви»

Варлаам

Старци смо божји, иноци смирени, идемо по селима, милостињу хришћанску за манастир просимо.

Ма Граничар (Григорију) ти:

Мисаило Друг је наш...

Григорије

Из предграђа житељ: пратио сам старце до границе, а сад ћу кући.

Мисаило Зар си се пишманиог...

Григорије (тихо) Ћути.

| Граничар Домаћице, дедер још пића, хоћемо са старцима мало да пијуннемо, реч да прозборимо.

Други граничар (лагано) Овај момак, рек'о бих, неки голаћ, нема пас за шта да га ухвати, али старци...

Први Ћути, одмах ћемо да их опипамо.. Како је, оци моји, иде ли посао»

Варлаам

Слабо, синко, слабо! Христијани су ти данас постали тврдице; воле новце, крију паре. Слабо Богу дају. Грех велики се појавио међу народима на земљи. Све се дало у трговину, на каншарење; с земаљском богатству само мисле, за спасеније душе не маре. Луташ и луташ, молиш и молиш, ал често за три дана ни три марјаша не измолиш,. Грех велики! Прође читава седмица, па и друга, а кад завириш у кесу, у њој сама ситнурија — срамота те да се у манастиру појавиш, и шта ћеш онда» Од муке све пропијеш; невоља, па то ти је. — Ах, зло је, настала су последња времена...

/