Naša književnost

2

,

страшно, унезверено. се окретали, мењали места, дозивали се и

стварали метеж.

Један метак испаљен у таванипу“ следи их све, а онда грмну глас:

— Сад ћемо прозивати оне који су осуђени на једну или више

година присилног рада због одупирања војној сили. Они иду у

радни логор, па кад одраде своје, и кад се поправе, биће пуштени кућама. Јесте ли разумели2

Кроз масу прође стравичан шапат: „Прозивка!“ Знало се: кога прозову, одвешће га на стрељање...

Ко ће бити прозван> Да или нер Живот или смрт>

И ма да су сви знали да ће их то снаћи сутра ако их мине данас, сви су страсно желели да тај страшни час одгоде до сутра. Само не данас, само не сад. И не мене! Само не мене!

Драгана прозваше петог и он изађе у ходник који се брзо пу-

.нио. Понекад би прозивка запела због неког погрешно написаног

или изговореног имена, и љутила усташе.

— Јовановић Симо... Јовановић... Шта је, што се не јављаш, мрцино једна!

Сви ћуте. Онда неко процеди. „Нема га!“

— Како нема, мајку вам) небеску. Што не лајете! Име ли који Јовановић» ~

— Имам ја, али ја нисам Симо него Стево...

— Марш, ђубре једно, ко да то није свеједно: Симо или Стево — сви сте ви једнаки.

И Стеву избацују у ходник као врећу.

— ..„Машић Стјепан! Машић Стјепан!...

Опет ћутање. Онај што чита, приноси папир очима и сриче.

— Има ли какав Матић... Марић... Малић, или можда Мазић...

Нико се не маче.

— Нека иступе сви чија имена почињу са Ма, — досети се официр.

Јави се дванаест људи. Њих све одводе у ходник, а. писар прецрта име оног за чије се средње слово презимена не зна да ли је ш, т, р, л или 3.

Кад је прозивање било завршено, у ходнику је пребројано четрдесет и два човека. Усташе се згледаше, нешта прошапуташе, а онда наредише да се сви одрасли мушкарци који нису прозвани построје у два реда...

Свет се досети да ће „попуњавати“ број, па се поче помицати улево, док се у дно магацина не пресели стотинак људи. Одатле па до врха остаде танак ред људи, равнодушних и неосетљивих за све што се око њих дешава.

Али сатник поче баш од зачеља. Ишао је од једнога до другог, летимично би одмеравао појединце, а понекад би упро прстом и изговорио: „Ти!“

По чему је он бирао, није се могло утврдити, 'Спочетка су се они слабије развијени надали: „Тражи јаке људе!“, али је он од-

аи

дипола сатова леви

зарона ивгпоццииом