Naša književnost

ЗА ТЕБЕ СМИЈЕХ

Немам ли ријечи> Гдје су ријечи толе да сруче толу истину у очи

Тама се стисла, с тамом ране боле а нож већ крвав по срцу ми крочи.

Како је тешко вољети пи бити крај све љубави мржњом каменован, и дуто, дуго сан узалуд снити и рећи: — зар за ово да сам кован!

Како је трико — јед умјесто стиска! Ај, змије, змије копају по души, ш рука сеже да прољећа блиска следи, и тамом-мећавом утуши!

Како је торко проћи без поздрава

ко у ноћ тавну туђе неке лађе,

а срце ври и љубав јењава

кад ријеч братску, друтарску не нађе!

Како је болно — баш у часу славља, у клику врелом раздраљане птице понијет псовку што би да укаља, што би да врати и патње и жице!

А жица нема, и патња ће пасти скорола дана — та за кот се тради! Из мочваре, из баре... дај ласти да суне небу, сунчевој каскади.