Naša književnost
Свадба 967
— Јеси ли ти глув или нијем, или си и једно и другог — осорно рече Тадија и закључи: — Таквог човјека моје очи још нијесу видјеле! |
Кад и ово оста без одговора, Чемеркић се пажљивије загледа у сапутника и одмах видје у чему је неспоразум: тај је био заћутао за увијек, оглувио и онијемио за све. Сад је брза Дршка с његовим
тијелом изводила своју обијесну игру, а њене капи, у мокрој коси н_
у вијеђама изнад мртвих очију, својим сливањем и бљеском давале су утисак живог лица с очима које гледају, отварају се и затварају.
Чемеркић сад зажали што му је рекао оне опоре ријечи и пропусти љеш пред собом — не што би му на тај начин одао неку почаст, него му је било незгодно да увијек за леђима има мртваца и његове заиста незгодне додире у води. Уосталом, овако је било згодније: имао је једну нарочиту врсту језиве претходнице.
Иза ливада и модрих башта помоли се пред њим дуг, искривљен и сав у дрвеним закрпама и додавцима матешевски мост са стражарама и стражама на обје стране. Чемеркић се примицао брзо, али се сад није плашио оног мноштва што гмиже мостом него нечег другог: још брже од тог примицања обузимала га је немоћ и изгледало је да неће имати снаге да жив до тамо допре.Умор, убоји по читавом тијелу, убитачна хладноћа и губитак крви — чинили су своје. Тадија Чемеркић се уплашио сна више него ичег, мртвог сна који му стално склапа капке, обара главу у воду и доштаптава чудне мисли и разлоге: „Спавај, зашто не, и рибе увијек у мокрини спавају...“ Упорно се бранио од тог непредвиђеног и подмуклог непријатеља, измишљајући и намјерно увеличавајући опасности, дако би га страх отјерао — али тај није отступао џи изгледало је као да на сваку пријетњу одговара једним истим: „Ако, брате, нека се и то сврши већ једном“. Тек пред мостом га за тренутак напусти Чемеркић је с пробуђеном мржњом гледао ситна и једнака лица војника који су прелазили тамо и тамо у групама: „Броје гињенике — помисли — и смију се. Друкчије би се смијали да знају шта их чека или макар само да знају што су ту. Довели су их да бране југословенског краља од комуниста — а велику ће корист имати од тог краља, као и од својих. Ех, да је човјек паметнији, лакше би и дуже и веселије живио. Али, не зна... не зна...“ — и опет онај сан, препреден и злобан, дошаптава „Ако, брате, ако. Нек не зна; ти га својим знањем нећеш научити...“
Зачуди га и пробуди из те горке уљуљканости тек једна мала промјена на том терену који је добро познавао и којим је колико
_ јутрос прошао. У уској равници гдје вода успорава свој ток, стајао
је нов и бијел мали мостић без ограде. Сад би се заклео да га јутрос ту није било — како то да објасни поред толиких других чуда у току једног дана»
И стварно, тај мост је за неколико сати рада, користећи готову пиланску грађу која се нашла при руци, подигла њемачка пионирска
1
со НА Мон
~
ЖМ % КА к дну ЗИДА 5 Ру ага
МИ фр ју а
Ја.
4
МЗ
меса са раје У ДЕ РОКА Јин ан
Е и ов су