Naša književnost
566 Књижевност
Сију песн воспевају
и смрт моју споменају,
Оле, смрти, горка ти јеси! (Рефрен)
Простите ме, љубезници,
и вси моји изродници,
Ево саде умирају,
перстију)) се посипају,
На древени коње хожду,
више к вами не прихожду. ~ Чашу вина ви попите,
моју љубав спомените.
Рад бих био с вами бити,
ал не могу говорити. >
Тело моје погребите,
земли го ви предадите.
Мене зове земља мати
која ће ме даровати:
Темни двори без затворе
черве дружба бити скоре.
Горка смрти, какова си, нимало ме ти не жалиш, Нег у мене кости ломиш, ломиш док ме не умориш. Нит се стидиш господара ни малого сиромаха,
Косу носиш те нас косиш и никога не вопросиш...“)
МЕ.
Говорећи о старој књижевности, често се јавља питање колико је она оригинална. То је уосталом проблем који се стално јавља приликом посматрања сваке књижевности, па и данашње.
На то је питање тешко одговорити, нарочито кад је реч о поезији, и ми се питамо да ли је решавање тога проблема заиста важно. Свако стварање је мање или више, свесније или несвесније, угледање, па и уметничко стварање. Уколико је једна књижевност већа и плоднија, утолико се у њој могу запазити све сложенија угледања и све веће везе са другим литературама или између појединих дела.
У току овога излагања ми смо већ видели да је византиска поезија била врло чест узор нашој, и у обредној и у световној лирици, и формом и садржином. Песма о неопалимој купини препев је са грчког. Можда је препеви Слово љубави. Алиу већини тих дела осећају се и неке посебне, српске оригиналне црте које нам дају повода да нарочито не испитујемо колико су и формал-
1) Прахом. 2) Песма је очевидно преписивана са српскога рукописа, па језик у Видину или Враци мало поремећен.