Naša književnost

~"

ита

НЕМОЈ МИ СТРЕСАТИ ЦВЕЋЕ СА ДРВЕЋА

Сву ноћ сам сањала, хучи вода, и разлива се из корита река,

а нема нигде чамаца ни брода, и обала је тамна и далека....

Сву ноћ сам сањала воћњак у цвету, а неко иде, цветове стреса,

а ја му кажем песму започету: немој ми стресати цвеће са дрвећа,

немој ми кидати јабуке румене,

и шљиве плаве, модре очи дечије, не ломи гране, широм испружене, плакаће за њима сутра очи нечије.

Ја му то кажем, а чујем кораке,

све више ногу по воћњаку бата, — | црне над воћњак навлачи облаке гомила ова, хучна, непозната...

Сна више нема, ноћи без сна“ дошетале се у поноћ мени,

па кад се тргнем, она песма са сваке звезде запламени, 4

са сваког окна неко ме гледа и пита: где ти је оно цвеће, од сваког угла где тама седа понеки облак овамо креће, 7

по једна муња нама прети, од ње у срцу пожар плане, мисао слути: неко ће стрести воћњаке родне необране.

(Из циклуса „1941“) Мира АЛЕЧКОВИЋ

о ВАЛОА А