Naša književnost

Радоје Домановић

И на Великој школи док смо били, и доцније, Риста Одавић тврдио је најозбиљније да је Раде „курџа“-либерал. Међутим, не сећам се да сам и у којој прилици осетио да су Радине симпатије на тој страни. -

На једном скупу Побратимства у пролеће 1892, кад су они који су били против покретања часописа Побратимства, напали нас, чланове редакционог одбора, устао је и Раде · да нас брани. Говор му је сав у хумору, а основица: да су се они, који нас нападају, поплашили да се ми не прославимо, — приграбићемо сву славу, те за њих неће остати ништа. И онда их је тешио. =>

У новембру 1892 требало је да се избере нова управа Побратимства. Либерали изненадно истакну једног познатог либерала. Дотле је био претседник Настас Петровић, и он је претседавао тој седници. Нас, социјалиста, није било више од тридесетак, и то издељених — у главном у две групе, а либерала више од четрдесет. Почеше да придолазе, дотле их није било ту, и сваки гласа за њиховог кандидата. Ми се нађемо у чуду. Кад Настас види да ће бити изабран либерал, наједном узвикне: „Ја видим овде једно шегачење. Од једног идеалног удружења хоће да се направи партијско тркалиште. Ја то не смем да дозволим!“ Лупи снажно у звонце. „Закључујем ову седницу, и другу заказујем...“ Дохвати списак чланова и још неке хартије које су биле пред њим, па сиђе са катедре и брзо оде тамо где је била књижница Побратимства. Ми, социјалисте, одушевљени што се Настас овако снашао, заборавимо на дотадање наше зачкољице, и осетивши се сви као један грнемо за њим. Настаде лом на Великој школи, помамна агитација ко ће да победи. Наша група почне из дана у дан расти, приђу нам не само сви радикали него и многи дотадањи неутралци, па и неки напредњаци, и једног дана ми социјалисте у тој се групи просто изгубисмо. Наша група добије чисто радикалску боју, и истакне за свог кандидата Бору Докића, сина Лазе Докића. И победи огромндм већином, добије, колико се сећам, близу триста гласова, док либерални кандидат, не сећам се ко беше, једва пребаци стотину.

Ја и Раде нисмо гласали. Главни разлог нам је био: омладина треба да је ван партија.

Не кажем да смо били у праву што смо тако урадили, већ само наводим како је било.

ХЛ

Имали смо једног друга (по школи Радин друг, али и ја сам се дружио с њим) доцнијег „високог функционера“, који је онда још показивао неке особености скопчане са таквим положајем. Био је увек озбиљан, одмерених покрета, — простачки речено: правио се важан.

све Рос ар РА

5 за: пи