Naša književnost

150 Књижевност

била да се што више пусти на вољу ћудима фантазије и беза- . зленим радостима духа који се забавља у измишкљању невероватних згода и урнебесних ситуација, код њега „чудесно У фикцији, — по тачном запажању Жана Платара, — престало је да буде главна брига приповедачева. Очигледно, он се није одрекао да делује на читаоце прекомерним облицима џина, али је осетио потребу да својим фантазијама да реалну основу“.')

Гротескно-комичан облик и реална основа! У том чудесном споју, за којим су тежили и један Сервантес, и један Свифт, и један Гогољ, сваки са својим емоцијама сладострасти и страховања, у том чудесном споју баснословног и истинитог, фиктивног и реалног, илузорног и стварног, смешног и озбиљног, гротескног и природног, у тој халуцинантној мешавини супротности које се не трпе, које се поричу а ипак су уткане у исти сплет лепоте и живота: у томе је алхемична формула Раблеовог творачког рукописа! ; 3 =

Фиктивног Па све је код Раблеа фиктивно, чак и оно што је,

као најнепосреднији податак, сасвим веродостојно, јер се све код њега опредељује различитим мерама вредности и смисла. Реалног Па све је код Раблеа реално, чак и оно што је, као најнеобузданији лет уобразиље, саздано од најсмелијих фикција, јер се реални смисао и симболични смисао међусобно претапају, без преостатка. То своје кошмарско царство фикција и реалности, тај свој творачки свет реалности и симбола, Рабле је умео да остварује на неколико планова и да све ствари сагледа у тачној суштини постојања, трајања и односа.

Кључ те стваралачке амбивалентности Рабле је нашао у смешноме. Помоћу смешнога Рабле усклађује пропорције, остварује унутрашњу равнотежу међу хетерогеним деловима, повезује или обједињује разне мисаоно-естетске планове. Колико му смешно служи за прикривање стварних инвектива и напада на неприкосновеност моћних и силних, толико његовој оштрој и проницљивој мисли, генијално реализованој у конкретним умет“, ничким сликама, даје снагу продорности и популарности. Он смешно осећа свим бићем, има га од сваке руке, налази га у свему. У светској књижевности мало је писаца који су га имали у таквом богатству разноврсности, који су га испољавали с таквом непресушивом, исполинском снагом. Он зна за све могућности и магије комичног: од лаке игре речима и благог хумора, који вам изазивају једва приметљив осмех на уснама, преко сочних и драстичних шала без длаке на језику, које вам могу разглавити вилицу, до гротескно-сатиричне критике преживелих а ипак постојећих животних форми, која вам намрешка чело и мобилише дух за анализу.

Полазећи од Аристотеловог тврђења да је „од свих живих бића једино човек кадар да се смеје“, које код Аристотела има

1 Жан Платар: Франсоа Рабле, Париз, 1932, стр. 179 (на француском).