Naša književnost

Људи, дани и догађаји 257

вртјеше се тамо и амо домаћини на чијим повијеним плећима леже

куће, људи који нису навикли на беспослицу и лак хљеб и с њима

у друштву одраслији момци, којима се опет није пландовало јер

су њих и онако на крају крајева чекале те исте непокошене и за-

трављене ливаде. Узвртјеше се и узхукташе, па се мало за мало

извукоше један по један зили један за другим. И већ око подне зазвиждаше ту и тамо, у закоровитијим и склонитијим странама,

бритке и јуначке косе. Људи сложно размахнуше, онако по се-

љачки, пустимице и из раменица не жалећи снаге и зноја. Ех, мај-

чин сине, како се тог дана радило! („Као према глави,“ — говорило с су касније сујевјерне бабе.) Онако бијесно и махнито, широко рас- Е

кречених ногу и свом тежином тијела налегавши на косу, која је

просто сјевуцкала пред очима — радило се тако како се обично «

не ради. ЈЉуљао се откос за откосом и слагао један за другим,

већ како је долазио на ред. Један посленик је тог дана отаљавао

за тројицу, журећи да надокнади што се пропустило и измакло.

Тако и неопазице зађе дан за најближу косу и слеже се ноћ. У

људе се однекуд поврати сигурност и срчаност, пожељеше да се

онако честито испруже уз огњиште и насрчу вруће каље, па тако им

заноћаше по кућама. Момци, идући с посла онако орни и рази“ 5 грани, накривише шубаре и сплетоше руке око паса, па онако по 55 сељачки грлато заојкаше и подвриснуше:

— ОЈ, ђее — воој — кооо! Оооој!

Руу — менаа јабуко! ОЈ!

Али не лези враже, кад оно хоће нешта да буде, баш ту исту > ноћ пред само свитање, тек што је с истока затреперило једва видљиво и још сиво-мутно и нејако дање свјетло на Пустосело и Заграђе, некако у исти мах набаса усташка колона, развијена у и широк стријељачки ланац испред самих села. Спазио их је некакав сељак, који се онако сањив и полубунован распасивао за плотом, и само што је успио да узме гаће у шаке и закркља колико је имао снаге и даха у себи: — Усташе! Изгибосмо, браћо! 00): — и дао се сиромах у бијег, успјевши још само да онако успут зграби залудну сјекиру с нечијег цјепала. За њим су усташе, које су већ тркимице улазиле у окрајња сеоска дворишта и онако у безглавом галопу налијетале на плотове кршећи их под собом, сасуле читав плотун, али су га машиле.

Људи поскакаше на прве пуцњеве и онако полуголи, у ноћним - Е хаљинама, стадоше да искачу на прозоре и заглављују врата. И сва врата бијаху те ноћи некако неподесна, тијесна и узана. Заврискаше дјеца. Ударише у кукњаву и дреку избезумљене жене. Наста учас метеж и безглава стиска, у којој се тек губи глава, одузима памет и потсјецају ноге. Срећом те још бијаше сумрачасто, усташе се не снађоше у први мах, тако да многи и многи у једном трену замакоше у поље. Многи од тих је имао да захвали живот само брзим ногама под собом.

ЊЕ 32: : ј