Naša književnost

Пн

| уд

450

„Ипак“, рекох, „њему не би требало говорити о томе, не бар засад. Р

„Наравно да не би“, сложи се Рацић. „Зашто да му се говори, кад он то и сам знаг“ 4

„Синоћ ми је рекао да'о њој ништа не зна, и сигурно би био врло несрећан кад би сазнао то о радњи и другом.“

„Тако ти је рекао, зар:“ припита Рацић жмиркајући лијевим оком, а онда, не сачекавши мој одговор, рече: „Луд је сто. гради, то ти-ја кажем! Нема снаге да види ствари онакве какве су и покушава да завара себе и друге. Видиш, то ја не разумијем и никад нећу разумјети.“

У логору иза нас чуше се дозиви и један пуцањ, затим захрза коњ а пуцњи и дозиви се поновише. Мјесец се дизао с непознатих брда преко Таре да освијетли дурмиторске висове и висоравни притиснуте шаторима и војскама. Дувао је вјетар са истока, доста хладан, гурајући равдробљено облачје према сјеверозападу. +

„Морамо пожурити“, рече Рацић, „да стигнемо прије него нас Мићо прежали и отпише. То сад бива врло лако, јер, кад стварно узмеш, ми смо сад сви отписани.“

Ускоро стигосмо — било је то за остале пријатно изненађење — и Рацић рече да смо нашли згодан и сигуран пролаз. Скидосмо ранце са жељом да се слатко наједемо, али печење се

" било упарило и ожилавило, те смо га силом жвакали. Ко зна,

можда нам ниједно јело у таквом положају не би довељно добро било. Али ми ипак докрајчисмо резерву, разбацајућу кости унаоколо.

Пођосмо у колони разређеној и опрезној, с пушкама, спремним и пуним, преко руку. Поред нас су наступале наше сјенке, нечујне као и ми, опрезне, погрбљене. Спуштали смо се, као свети духови, лијевком плитке вододерине који се сужавао и удубљивао и чије нам обале ускоро сакрише равницу и шаторе по њој. Били смо у оном стању кад човјек не зна прати ли га то срећа или подмуклост несреће која замамљује, и били смо врло радознали шта ће бити и помало зачуђени што нигдје не звекну пушка и нигдје се не откотрља камичак да нас изда. Најзад, обале почеше да се размичу, све блаже и све ниже, и пред нама се указа поширока каменита раван без шатора и стражара.

Послије је било све лако: поред Пирлитора и Пажића спустисмо се у кањон Таре, дубок и мрачан, лишен не само мјесечине него готово и неба, на које се одоздо устремила разјапљена њушка земље с двије џиновске вилице уперене у васиону.

„Идемо до Шћепан Поља“, рече Мићо. „Ако дотле не нађемо везу, ја онда збиља не знам шта да се ради...“ _

Негдје у вису, далеко пред нама, чули су се ријетки и неједнаки крици неке ноћне тице. КЕ

„Никад у животу нијесам чуо такву... јејину... или не знам ни шта је“, рече Мило Обрадовић, који је боље од свих нас, до-