Naša književnost

510 Књижевност

7

да буду „верни поданици“ и примерни грађани. Шалом, наравно, није могао бити „царски рабин“ и на свој начин учествовао је у јавним пословима. Он се највише бринуо о васпитању сиромашне деце, о подизању школа и болница, кухиња и сиротних домова, „изобличујући своје сународнике ште- на синагоге траће силне новце.“ Задобијајући оваквим радом љубав сиротиње у току две и по године, он је изазвао „незадовољство врхова и богаташа“, па је морао, наравно, напустити „пастирску“ дужност. · За све ово време, љубав између њега и Олге Лојеве није престајала и 1883 године они се венчавају и настањују у Белој Цркви. Али главни прелом у Шаломовом животу настаје тек 1885, кад смрћу тастовом долази до огромног наслеђа. Наравно, сн са женом одмах прелази у Кијев и ту се око њега окупљају разни берзијанци, шпекуланти и проблематични људи. Неискусан, „наиван“ и поверљив, он одмах улази у крупне трговачке послове и убрзо остаје без свога богатства. Последње новце улаже у издања Јеврејске народне библиотеке, али та два објављена зборника не спасавају. Он дефинитивно материјално пропада 1890 године и, да не би допао затвора, бежи у "иностранство. Њему је у ово време преко тридесет година.

Шеалом Рабиновић појављује се први пут у штампи 1879 године у листу Хацифира као дописник из Перејаславља. До 1881 он објављује још три чланка, који углавном третирају школске проблеме, наравно на хебрејском језику. Тек од 1883 године он се као белетристички писац „Шалом-Алејхем“ јавља у часопису Јидишес Фолксблат на јеврејском народном језику, осетивши да је „јидиш“ а не стари хебрејски језик пут у широке масе и додир са њима. А тај народни језик којим је и он почео писати, задржао је углавном елементе немачког јеврејског говора од Х до ХИ века, са словенским наносима из времена сеобе Јевреја из Немачке у словенске крајеве. У доба ШаломАлејхема овим језиком је говорило дванаест милиона Јевреја.

Овим језиком не говоре само јеврејске масе, већ на њему постоји и књижевност са најранијим споменицима из ХИМ века, у Немачкој. Доцније, у ХУГ веку ова књижевност се развија у Пољској и слична је осталим литературама времена по свом“ „религиозно-поучном“ карактеру; затим су дошли просветитељи друге половине ХМШТ века, који су водили у свима земљама централне и источне Европе (у којима су живели Јевреји) борбу против средњовековне заосталости. Ширећи ·европску културу и цивилизацију Запада они су проповедали „буржоаску. грађанску равноправност“, у почетку на хебрејском и немачком језику па после на „јидишу“. Ако пређемо преко првих неимара просветитељства, као што су М. Менделсон, Гаскали и Б. Ле