Naša književnost

ИСПОВЕСТ

Тешка је била ноћ која је дошла. Ока нисам могао склопити. Ни те ноћи, ни следећих, колико, бог зна! Преко дан сам са оловком _ у руци израчунавао, бележио, сабирао, одузимао, а ноћ је била зато - ту да у тишини саберем мисли. |

Код мене је све на једно излазило: Моја земља није прворазредна. Од дедова ми је остало статинасто земљиште у риту. Таква земља није издашна, тешка је, непокорна. И досад, пре ослобођења, морао сам да је знајем напајам. Ових неколико година после рата, видим — потребно је напрегнути велику снагу, ако хоћеш да живиш честито и да останеш и честит инокосан сељак. Што се тиче мојих обавеза, шта су радили они у Месном одбору, не знам, тек ми је увек изгледало да је разрез за откуп и за друго, превелик. Као да тамо неко није никако хтео да зна оно што сам знао ја и што сам и говорио стално — да ми је земља неплодна. Увек сам изнео што је требало, и обавезу испунио, али никад нисам могао да имам толико колико сам замишљао да ми је потребно да: домаћинство унапредим. - -

Шта ће бити са тим обавезама» Кад ће се оне смањити, кад ће се повећати» Не могу ја да израчунам кад ће постати лакше. Невреме, суша, неродица неће одвратити државу да не појачавају откуп.

Имам радне снаге, У мене је жена, здрава, способна за рад, и син од осамнаест година, Раден младић, али није особито развијен, ко — ради! А ја се не дам ни најбољем раднику, ни најмлађем ратару у селу. Главни терет рада пада на мене и на жену. Слуге сталног не могу имати, јер данас више слугу нема, нико тај посао више не прима. Данас су људи престали да буду слуге. Добро, то је лепа ствар: Нико више није слуга. Али, како ћу ја радити земљуг Дневницу надничару не могу плаћати. И сувише је велика. Њему је др"жава обезбедила толико зато што му није могла дати земље. Он је чадничар, радник који је плаћен онако како ваља, тако да може, заиста, да живи као човек. Можда и боље нето ја = |

Мени, не остаје ништа друго већ да уђем у задругу!

— Па, уђи! — рекли би сви на то. Кулаци би то рекли огорчено, с мржњом и презиром. Максимаши, поштени људи, рекли би то са некаквом тугом, неко можда и разочарано. Комунисти и они који су