Naša književnost

Гогољ и Нушић | 170

средини — и средине према њему. Из тога су произишле многе Гогољеве кризе и патње, из тога је искрсла и његова туробна усамљеност на завршној етапи живота и стварања. Он, који је изрекао тако мудре судове о Пушкину и Крилову, није могао да нађе сврху властитом генију. Прожимао се „верноподаничким мистицизмом. Про-

поведао је назадну назови-човекољубиву смерност и није ни запазио да се уствари бори против самога себе, против своје приче „Шињел“, у којој је (у односу на тадашње друштвене околности)

казао најпотреснију, најузбудљивију реч о малом, несрећном, лишеном љубави човеку. 5 . |

1 нечег страховито морбидног у том Гогољевом бежању од свега што је требало да чини здраву и трајну основу његове уметности, у том сумраку његових последњих година проживљених под утинајем једног биготног кружока.

Колико је све то далеко од Нушића! Штавише, код њега имамо потпуно супротну појаву: последње године Нушићевог живота значе његов најсмелији и најлепши стваралачки домет, његово најјаче дејствовање оружјем комедије, његову решеност да укаже на сву _ „озбиљност друштвених зала, Још млад, у четвртој деценији живота, Гогољ се нашао испод изванредно високог нивоа својих могућности, док: је Нушић у дубљој старости осетио снажан потстипај за више облике стварања, за сатиру на коју су га упутиле растуће друштвене супротности. Тај потстицај је никао из промене садржаја стварности, из њихове све веће заоштрености, и Нушић се о њега није могао оглушити, већ по самој својој природи. Активан дух који никад није знао за предах, увек ношен тежњом да буде у средишту“ збивања, он је с пуним правом рекао о свом месту и учешћу у животу: „Тај сам живот не само запазио, већ и живео њиме и, као феникс, са сваком новом генерацијом, са сваким добом, са сваком епохом нашега друштвенога развитка умирао и опет се рађао да живим новим животом, животом нових људи и повога друштва“.

Никад хладан и незаинтересован сведок, увек на делу, увек повезан са жељама и потребама људи, Нушић је прошао, разуме се, кроз многе и различите фазе односа према друштвеној стварности „и према задатку књижевника. Прешао је дуг пут од доброћудног. смешка до сатиричке жаоке, али на читавом том путу — скоро у свим родовима свога стварања, на етапама опадања и промашених | покушаја, као и на врхунцу, — Нушић се опцртава кроз своје дело као човек у коме је неуморно радио нагон акције: књигом, живом речју, позоришном претставом. О формама комичнога у Нушићевим позоришним делима, нарочито оним "младићким, могу постојати разна мишљења, али је непобитно да је тај силни унутарњи нагон