Naša književnost

Стварност и илузије о у | 201

7

стварни проблем реализма: да ли сва схватања, сва убеђења, сва искуства, сва сопствена средства и сви лични стилови, у конкретним социјалним и уметничким релацијама једног времена, дају могућности уметнику да. уочи стварност и да је, једном уочену, уметнички пластичном учини и за нас» Мико паметан не може имати ништа против тога да један одређени уметник прикаже једну одређену стварност у облику конуса и цилиндара, под претпоставком, разуме се, да се та конкретна стварност помоћу конуса и цилиндара може остварити у једном од својих битних својстава опстанка и да сам уметник може Тим средствима да верно изрази и своју сопствену уметничку визију. Али, шта онда“ ако је то свођење стварности, рецимо, на конусе и цилиндре само једна субјек"тивна манија виђења, ако је то само очна или ментална болест ствараоца, ако се тиме не дају изразити ни битна својства објективног света, ни битна својства «субјективне емоције»

На та основна питања о односу субјективног И Ота у теорији редлизма, у коме вулгарноматеријалистичке теорије дају апсолутну предност објективном, а идеалистичке теорије потпуну превагу субјективном, Касу, овом

приликом, није покушао да одговори. А занимљиво би било да баш Касу, који

је написао толико запажених студија о суштини и облицима културе и уметности, покуша да и о томе прецизира своју мисао. Јер, без решења баш тог сазнајног, откривалачког карактера уметности, и путева и метода који јој омогућују да то буде, не може се правилно осетити ни њен пуни субјективни смисао (смисао који она има као субјективни изражај ствараоца), ни њен пуни објективни значај (значај одраза који је у њој садржан). –

ЖАО ДА МЕЛВИЛ НЕ ПОСТОЈИ...

Поводом смрти Синклера Луиса словеначки књижевник Богомил Фатур објавио је у додатку „ЈБудске правице“ (УМртасапја пачћ а) од 11 фебруара један подужи информативни чланак под насловом Синклер Луис У развитку америчке књижевности. У прва три дела свога написа Фатур даје кратак нацрт развитка америчке књижевности и сумарну оцену најистакнутијих њених стваралаца. Ту се, између осталог, говори о Едгару Поу, Вашингтону Ирвингу, фФенимору Куперу, Вилијаму Бријанту, Натаниелу Хавторну, Емерсону, Волту Витмену, Марку Твену, Шервуду Андерсону итд. итд. Интересантно је, међутим, да у таквом једном историском ређању најистакнутијих књижевника Америке, ни један једини редак није посвећен једном од највећих америчких писаца свих времена — Херману Мелвилу (1819—1891).

Савременик Поа и Хавторна, Херман Мелвил, морепловац, пустолов и писац, унео је у америчку књижевност чудесан свет људи које је упознао на својим морским крстарењима. Ево шта о његовом творачком профилу каже Режи Мишо: „Мелвил има уобразиљу и осећање колорита једног песника, али не губи везу са реалним. Он се потсмева и шали на привидно наиван и неизвештачен начин, који Енглези називају хумором. Он познаје људе и зна их извући на позорницу с огромном живошћу, као што је то Шекспир радио... Напротив, чим напусти тле реалности, губи се у облацима,“