Naša književnost

О СВРТИ | -

СТВАРНОСТ И ИЛУЗИЈЕ

ДВА СУПРОТСТАВЉЕНА СТАВА — ОБА ПРАГМАТИЧНА!

Између Слободана Глумца, сарадника листа Филм, и редакције Недељних информативних новина дошло је до необично оштре полемике око француског филма Ми деца, који је недавно игран у Београду. Полемика се заметнула поводом једне критике овог филма објављене у 5 броју НИН-а (писац Д. Савковић). Рецензент филма, очигледно сасвим млад критичар, препричао је укратко фабулу филма и дао неколико својих импресија, углавпом позитивних. Слободан Глумац нашао је за потребно да на ту безазлено писану критику одговори сасвим импертинентно, у листу Филм, под бомбастичним насловом Недозвољена некритичност и са читавом артиљеријом Нор-принципијелних фраза. Њему уопште није била важна естетска страна проблема филма "Ми деца; служећи се публицистичко - политичким речником, он је стао на неприкосновено гледиште да је рецензент НИН-а морао о овом филму, прављеном још 1941 године, имати негативно мишљење, јер га је режирао Луј Дакен који је данас приврженик информбироовске политике. Он релативно позитивну критику Д. Савковића сматра „крутном суштинском дезинформацијом“ и „појавом небудности“. До које мере је Слободан Глумац забраздио у свом праведном гневу на информбироовског уметника, може се видети и по овом провокативном питању, упућеном редакцији: „Да ли би сарадник „НИН“-а написао такву оцену да је знао да је у питању информбироовски лауреат»

Нажалост, одговор редакције НИН-а који је следио овом вехементном кападу, и сам вехементан, у суштини се, у начину постављања и решавања уметничких питања, нимало не разликује од њега. Уместо да прагматички став Слободана Глумца подвргне оштрој, принципијелној анализи, која би показала да се у том напису напада информбироовски уметникинформ бироовском логиком, редакција је брзоплето признала своју грешку и покушала да докаже, потпуно у духу и стилу Слободана Глумца, да је и он, једном раније. хвалио Ђузепе де Сантиса, италијанског редитеља, када се „спремао за Варшавски конгрес и када се већ увелико открио као информбироовски стегоноша“.

У начелу, између та два супротстављена става уствари нема никакве разлике, И један и други заснивају се на прагматичкој претпоставци да се о уметничким делима и уметницима могу и морају, п на плану уметности,