Naša književnost

Белешке.

паратне. Ево како то изгледа. Пре свега, песма почиње једним оваквим потпуно прозним, наративним описом, без иједне трунке лиризма, ма да песник жели да створи и потребан штимунР:

Пропупала земља наша у ово прољеће кочићима бијелим · трасе бијеле

у дужину,

да мишљу

брдо режеш

као погачу

и оком стијену бодеш =— нож у ножеве!

(Из ранца бригадира)

Пошто је овако „мишљу брдо прорезао као погачу а „оком стијену пробо“, Новак даје колону возова, па завршава једном лепом сликом „уз ријеку ријека челичних машина тече, тече“. То је први део песме. Други део почиње описом „Ноћ, тиха, тиха пјесма и ватре, и шине“, затим долази једно директно обраћање „И опет палимо ватре, друже из десетине“ и онда — одједном! — песник даје испрекидану линију, која треба да означи сећање на блиску прошлост, на рат и ноћ неке друге десетине („око нас ноћ без крова и без неба, из ноћи звијерка шћућурена вреба“), па онда опет линија цртица, враћање у јаву и, напослетку, патетична екскламација да ће „од сјаја логорске ватре планути срца“. Трећи део ове чудне песме почиње описом сутона, гласом трубе („тренутак свечана мука“), а онда се аутор, чистим језиком прозе, некоме, богзна коме, обраћа и каже му да када над логором чује „топли, памучни прасак“, то значи да „друг твој ударник дана — од жеге и поноса румен логорску заставу скида“, Четврти, и последњи део, почиње опет неким обраћањем — сада неком другом! —, опет неодређено (,,Ја, драги, радим на извору Спрече — ти на ушћу), да, на крају крајева, и на срећу читалаца, песник заврши. целу тираду својом жељом да „по листу, ко по зеленоме броду поручи поздраве далеке...“

Далеко би нас одвело ако бисмо анализирали сваку од горепомену-

тих песама. Мислим да је и ово довољно. Али то није све. Слободан Новак, као и Шнајдер, такође воли „јаке“ изразе џи „јаке“ речи. Код њега љу очима расту кубици, норме у поднева зрију ; певајући о Варшави, он упада у претеривања, као што су слаби стихови „отровом си напитала звијери кад су ти загризли срце“, да

"одмах затим да лепу, адекватну сли-

ку живота овога града („Приземна живиш с небом рушевина“); код њега „олујом путују поклици, црвени поздрави дану“, и то би, ваљда, требало да да идејну подлогу стиховима. Ослобођење Ријеке и револуционарни полет народа Новак ће да ти на сасвим упрошћен и баналан начин: -

Из сваког летка букнула је буна,

из сваког ретка

строј

и чета поста,

и дође мај,

дође. мај плотуна = раздрије се оков моста.

(Мост на Рјечини)

Баналну слику револуционарне борбе допуњује, разуме се, још баналнија слика живота у слободи. У истој песми „Мост на Рјечини“ Новак буквално вели: „тко да пожали смрт из које ничу тргови. Тко да пожали крв која се лијева у траверзе, која се груша у челик, у бијеле бетонске блокове“, желећи на тај начин да нагласи да је слобода ипак драгоцелија од свега. И тако даље.

Мисао Душана Матића о поезији као вечитој свежини света, нажалост, не може никако да се доведе у склад са стиховима аутора о којима је до сада било речи. Нажалост, у њиховим књигама мало има и праве свежине и праве поезије. Јер, ни највеће теме, као што су о љубави, слободи или смрти, не могу саме собом да нам дочарају и донесу истински поетски диживљај ако нису, снагом истинског песничког талента, на поетски начин реализоване, остварене.

"У збиркама Шнајдера и Новака мо-

жемо прочитати много стихова, али

_ много поезије тамо — нема.

Танасије МЛАДЕНОВИЋ