Naša književnost

= у

2 5 а Књижевност

— Доставите, доставите! — пожурио је Сава да заврши разговор. — И "збогом! — поздравио је песницом, окренуо леђа и поштао.. 5

За њим су пошли и два: друга који су га пратили. –

— Беспослица! — проциједио је јетко кроз зубе кад су прелазили преко моста.“ Е

Мајор је постојао још: мало, погледао за Савом, осврнуо се около, па је и он пошао.

Овога пута Сава ми је изгледао друкчији. Био је боље обучен. На ногама је имао скоро нове црне чизме. Црна кожна доламица покривала га до више кољена. Испод ње, о појасу, висио је маузер са својом дугачком цијеви. На глави је имао пгубару са. издуженим врхом, тако да га је она чинила већим него што је и био. Кретао се гипко и изгледало је да је његово тијело постало јеаш снажније, неукротивије. Док је при првом нашем сусрету изгледао као човјек који још тражи, прибира се, чека свој моменат, сада је давао утисак човјека већ у покрету, који се ту стицајем околности зауставио само за тренутак, али сваког часа чека када ће кренути даље, у нове акције, нове битке.

Наш: га је долазак обрадовао. Иако је дошао љут, убрзо се '"одобровољио. Претставио сам му Драшнина.

= А, Петар Илић! — развуче Сава уста у широки вемијех. чујем ја: појавио се некакав Петар Илић на Херцеговини. Питам "неке Херцеговце: „Ко је тајг“ — „Не знамо, веле, послала га Партија међу нас да ради.“ Не знају му ни рода ни порода, ни ко је ни одакле је. Само, веле, паметан, брате, хитар, јунак. А гле ти, колики је — да га у њедра ставиш! — ту Сава коракну и рукама обухвати Петра као да ће га подићи увис.

Дошло је вријеме и вечери. Е

= "Ајте, јадови, да вас наједем! — рече Сава. -— чујем да. тамо гладујете.

Уствари, ми тада нијесмо били гладни. Нијесмо само још били организовали своју уштабску“ кухињу. Хранили смо се како смо стигли, а највише код сељака-партизана, ту у селу или на путу, који су нас срдачно и пријатељски примали.

"Вечера је била обилна. Извадише и италијанског сира, за= плијењеног у последњој акцији. >

=— Више, више!.. — подвикну Сава онима који су служили и пут њих сави руке у круг.

Они изнесоше отејечену половину једне џиновске груде качкаваља, чија је дебљина била већа од највеће педе.

— Ето, ми овако... — погледа пут нас Сава. — Није право да гладујемо, кад већ морамо ратовати.

Ми смо га разумјели.

При крају вечере рече ми уз уво Драшшин:

— Е, неће га Пера Илић више трчкати свако вече код чичаВукоја да му да вечеру, ево запамти! ·

х