Naša književnost

526 | | Књижевност

рандело, Бенедето Кроче, Алберто Моравиа, Игнацио Силоне, Елио Виторини, Курцио Малапарте, Корадо Алваро, Ћесаре Заватини одавно су већ, и по проблематици коју третирају и по снази и поступку уметничке евокације, превазишли значај писаца једне европске покрајине, једног еврспског језика. Оно о чему се може расправљати, то је питање њихове функције и њихове улоге у формирању оне непознанице коју сви тако радо називамо европском културом.

САВРЕМЕНА ДРАМСКА ПОЕЗИЈА У ЕНГЛЕСКОЈ

У једном чланку под насловом Енглеско позориште и његсви песници, објављеном у интернационалној ревији за позоришну уметност Театар у свету, позоришни критичар Филип Хоп-Валас покушава да на сумаран начин одреди колику је улогу одиграла поезија у развитку драмске књижевности у Енглеској. Поетска, позоришна традиција, којој је на генијалан начин дао дефинитивне основе Шекспир, имала је у Тенисону, Браунингу, Свинбурну, па чак и Томасу Хардију мање дарсвите, али ипак значајне настављаче. Тек у ХГХ веку, нарочито с појавом Бернарда Шоа и његове реалистичко-сатиричне школе, развитак поетске драме тренутно доживљава застој, да би онда опет, с новим именима и новим настојањима, с још већим полетом и још већом ексклузивношћу, нарочито између два рата, добио необично снажне импулсе.

У поновној афирмацији поетске драме између два рата значајну улогу одиграла су два позоришта у Лендону: Меркири театар и Вестминстер театар, који су окупљади једну релативно малу публику, из истих друштвених редова, са заједничким основом схватања и културе. Одлучан догађај у развитку поетске драме било је извођење трагедије песника Т. С. Елиста Убиство у катедрали, која је требало да се игра У Кентебериској катедрали. „На обичној позорници, где није ништа изгубљено од оригиналних драмских квалитета трагедије, — каже Хоп-Валас, — утисак је био снажан. У лицу Томаса Бекета, убијеног надбискупа, гледаоци су спознали једну филозофску студију, али су у делу разабрали један стил који има све врлине драмског стила. Стих је био личан, упечатљив, откривалачки. Елиот се, као и толики други пре њега, служио хоровима. Бркајући религиозни дух и црквене обреде, људи су жалили што је стил дела стил молепствија. Они су се потсећали утицаја који је литургија на народном језику извршила на развитак енглеске драме. Али публика је одмах схватила да Елиот даје речима смисао и музику, које оне пису одавно имале на позорници. Ово дело породило је читаво једно потомство.“

О другом драмском делу Т. С. Елиота, | Породичном састанку, у коме се инспирисао грчком трагедијом, Филип Хоп-Валас изражава се опрезно, мање одушевљено. У закључку он каже: „Не можемо се стети утиску да је Елиот, стварајући један нови поетски језик, неоспорне снаге, направио један кључ а да још заправо није знао која врата он може да отвори.“ Иако о трећем Елиотовом комаду, Коктел- -партији, о коме су речена тако опречна мишљења, Хоп- ВИЛИ неће да изрази свој. суд он ипак тврди да „је лу Елиот „открио сва врела“. Као основну мисао ове салонске комедије он истиче једну од „најстаријих и најмудријих верских догми“, којој је ЕЛИОТ