Naša književnost

ТАРТАРЕН КОД ПАШТРОВИЋА

Лучице, усамљени летњиковац. Ту као да море блиста још дубље, као да је вода још чистија. Интимна плажа, усађена између два брежуљка, украшена острвом на улазу. Граница чини крај дратим и присним, јер безгранично је надмоћно и пуно селутње. Тек уоквирено и ограничено пружа оку и срцу затишје сигурности, – Е а

У овом месту уговорио сам састанак са песником Миланом Дединцем. Књига коју је свакако он читао лежи отворена на плетеној наслоњачи: Гопрмомћ Сћашфкип ЗћаКесреаге гефгоцуб.

Из зелене транспарентности мора одјекују узвици купача, Влажна, од сунца обојена тела рефлектују разуздану светлост пучине. Топли ветар носи задах соли и мирис морских трава) Рај мира и безбрижности. |

— Џа ипак, није нам дано да ма где мирујемо. — У нама звони ритам тих Хелдерлинових речи. Увек носимо собом свежење мисли, увек морамо формулисати и анализирати... беле пенасте врхове таласа што ударају о ниску обалу, сребрнасту сивину стена напољу у мору, благи дах поветарца који покреће лиштће дрвећа, а и немоћ и усамљеност људи, судбине које су се насукале на обалу и оне које се још боре са помамом таласа.

Седимо у Петровцу, пред гостионицом, на самој обали. Пе-

свик оригиналних, тананих, мисаоних стихова упознаје нас са

Луком, тим дежмекастим становником обале, пуним животне снаге, фантазије и хвалисавости, и са старим господином Пером, у сламном шештиру, са седом косом и јасноплавим очима.

— Тај човек се држи као да је господар града. Тешко да је господин Пера икада у животу радио. Живео је од приноса својих маслинових вртова. Живео је добро. — Тако тихо говори, а његове скептички посматрачке очи иза отштро избрушених стакала имају у себи нечег доброћудно падругљивог, И тада, уским торким уснама, развученим у осмех:

— Има свакојаких Паштровића. Одважних, радних и ћутљивих. Лука је један претставник тог племена, па ипак он_има своје сопствене црте.

Изабраним, наглашеним начином прича нам песник о братству Паштровића које живи на обронцима и на обали иза Будве.