Naša književnost

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

Београд зар: ил талас панонског мора,

видим га, израња као из недара дојка бела

изнад житишта, кукуруза и плавих дунавских гора: испршен у магли облака — девојка испод прозрачног вела.

Вратити се у њега смерно ко у очев дом син блудни, или ко освајач прићи бедему са чуном и стрелом Удишем мирисе мајке, чујем њен смех и глас грудни, клекох на плочник улице, дирнух га усном и челом.

Вас би град узео у руке да га изљубим, образе миле покривене руменом и снегом, да га обвијем путничким плаштом грубим

и ко дете га обаспем нежном очинском негом,.

Одавде из даљине већ сам свих драгања лаком, прешао бих границе“ реке младићким замахом, ено га у облаку; у магле и росе лебди разнесен, град мој, дратана моја млада,

да лона, камење, стење, облак или сенг детињство моје, сузе или смех ће да ме свлада. ·

Одавде из даљине гледали су га освајачи

и мили занесени поглед Вожда,

два ока врела, топла преко цеви топа,

о, испловићу испод његових бедема и стопа

из Дунава ко Словен са трском у зубима за дах

и љубићу му на обали кула чланке дуге и вите

па ћу шапатом у себи да изазовем чаробни дечији страх и прислоњен уз песак слушаћу ко потера

белих дунавеких коњица страсни топот копите.

И дубоко у себи певам, завичају, девојци, мајци чајролију певања знам и у њему да се све мења, знам да су тице девојке,

уклета бића шуме и прозирна камења,