Naša književnost

448 –: Књижевност

хвалног осећања нисам се више ослободила све док их предвече, са Јелком, нисам поново испратила на станицу. Када су ме на растанку пољубили и у шали рекли како им се чини да више не треба да ме обилазе јер је мени добро и без њих — ја сам се само збуњено смешила и промуцала:

= Дођите ви опет... - -

" Мислим да ми је то било прво лицемерство у животу. Бар прво кога се сећам. о 53

Била сам срећна кад сам се поново нашла на само с Јелком у нашој соби. у којој се свежи дах шуме мешао с мирисима петролејке и штиритуса за гориво: Јелка је сваке вечери на штиритусу прејала за мене шољу млека, а често би у млеко закувала и какао, који је тада за мене био новост и раскош. И дан дањи његов мирис потсећа ме на једко мило девојачко лице...

Био је то, мислим, јуни месец. Дани су ми пролазили неосетно. Свако јутро, сунчано или облачно, доносило ми је радост што сам ес Јелком, што ћу с њом шетати кроз поља и шуму или с њом седети у соби. Пријатно ми је било и да ћутим поред ње, док је она читала, шила или нешто писала,

Моја срећа тих дана била је помућена једино доста честим посетама Јелкиних рођака. Долазили су јој час једни, час други, по двоје, троје њих заједно. И данас ми се у памћењу нејасно мешају ликови и имена свих тих тетака и теча, стричева и кумова који су обилазили мезимицу Хаџи-Јевтића на летовању. Искрсавали би у необичне часове, јер су били прилично докони и долазили аутом или возом, како им: је кад било згодније. Мене би расејано потапшали по образима, Јелки би предали ситне потребе и поклоне, љубазно би поразговарали са газдарицом која се увек жалила на скупоћу а хвалила наш апетит — „не буди нам урока“... Њихове приче нису ме занимале јер су се тицале света мени потпуно непознатог: „Веља Савић ставио је кућу под кров, троспратницу, алал му вера, до јуче је гоља био, у граду се од праштине и врућине једва дише, Смиља кум-Микина је родила сина, прошле недеље служио је у цркви нови прота, Шашчанин, Сптирина жена мораће у Београд на операцију, а Сокићева, како не знаш, она Јовина што се лане удала за официра, појавила се у хотел „Централу“ са белом лисицом, као да је глумица, сачувај босже...“ :

Џриметила сам да и Јелка с досадом слуша те приче и да, као и ја, једва чека да гости оду. И зато сам јој била потајно за= хвална. |

Само једном присуствовала сам разговору који је и Јелку узбудио. Као обично, била сам се заиграла у свом куту, погледајући понекад у Јелку и њене госте. Моју пажњу привукао је